Побијано решење је донето без битне повреде одредбе парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Ревидент неосновано указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном посутпку у вези одредаба члана 292. и 295. истог закона, истицањем да је суд био у обавези да одмах по истицању приговора о неблаговремености тужбе о томе донесе одлуку након одржавања припремног рочишта, јер ово није од утицаја на доношење правилне одлуке, у смислу члана 374. став 1. Закона о парничном поступку. Такав значај нема ни поука о надлежном суду за одлучивање о жалби против побијаног решења. Тужилац је ревизију изјавио и због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања о уручењу решења које оспорава тужбом, али ти наводи нису цењени зато што је одредбом члана 407. став 2. ЗПП изричито прописано да се ревизија не може изјавити због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, осим у случајевима из члана 403. став 2. истог закона који се у овом поступку нису остварили.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је од стране туженог примио решење о отказу уговора о раду број ../17 од 17.08.2017. године, путем поште, што је потврдио својим потписом на повратници, дана 21.08.2017. године, на који начин је тужени, према налажењу нижестепених судова тужиоцу правилно доставио спорно решење, у смислу одредаба члана 72, 75 и 77. Закона о општем управном поступку. Тужилац је тужбу за поништај решења о отказу уговора о раду број ../17 од 17.08.2017. године поднео првостепеном суду препоручено путем поште, дана 25.10.2017. године. Нижестепени судови сматрају да је тужба неблаговремена, јер је поднета након протека Законом о раду прописаног рока од 60 дана, од дана достављања решења.

Одредбом члана 185. став 1 Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да се уговор о раду отказује решењем, у писменом облику и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку, док је одредбом члана 195. истог закона прописано да против решења којим је повређено право запосленог, или када је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослен члан, ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом. Рок за покретање спора јесте 60 дана од дана достављања решења, односно од сазнања за повреду права, када решење није донето.

Следом реченог, како је тужилац решење о отказу примио дана 21.08.2017. године, то је рок за подношење тужбе протекао 20.10.2017. године, а ради се о преклузивном року материјалног права, чије пропуштање доводи до губитка права на судску заштиту и одбачаја тужбе. Надаље, у ситуацији када је протекао рок за покретање спора, који је предвиђен цитираном одредбом Закона о раду, то су ирелевантни ревизијски наводи тужиоца да су нижестепени судови погрешно применили одредбе Закона о општем управном поступку, које регулишу питање достављања решења.

Из наведених разлога, ревизија тужиоца је одбијена као неоснована, о чему је Врховни касациони суд одлучио по одредби члана 414. у вези члана 420. Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић