Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију, побијајући је у делу којим је одбијен тужбени захтев, због погрешне примене материјалног права.

Тужени је поднео одговор на ревизију са захтевом за накнаду трошкова поводом тог одговора.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11...10/23) - ЗПП, па је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је у утуженом периоду био у радном односу код туженог на неодређено време на пословима „руковалац грађевинских машина I", нa основу Уговора о раду од 14.02.2019. године и припадајућих Анекса уговора о раду. Анексом број 4 од 12.03.2012. године странке су измениле тачку 14. став 1. и 2 Уговора о раду, тако што су уговориле да основну зараду запосленог чини производ основне зараде за најједноставнији посао при просечном месечном фонду часова од 174 часа и коефицијента посла 2,2 и да се новчани износ основне зараде за пуно радно време и стандардни учинак утврђује у бруто износу од 41.577,52 динара.

У утуженом периоду тужени је исплаћивао тужиоцу зараду обрачунату у складу са уговором о раду и анексима, а исплаћени износи нето месечних зарада тужиоца били су виши у односу на прописану нето минималну зараду у Републици Србији. Тужени приликом обрачуна зараде тужиоца није примењивао цену рада прописану Посебним колективним уговором за делатност путне привреде РС („Службени гласник РС", број 3/15), а то је цена рада у висини минималне цене рада утврђене одлуком Социјално економског савета основаног за територију Републике Србије.

Економско финансијским вештачењем извршен је обрачун разлике зараде између исплаћене зараде тужиоцу и зараде обрачунате према коефицијенту посла 2,2 и цене рада у висини минималне цене рада утврђене одлуком Социјално економског савета основаног за територију Републике Србије за утужени период у износу од 343.476,71 динара. Допунским налазом и мишљењем вештака утврђено је да је тужени исплатио тужиоцу већи износ зараде за утужени период у односу на зараду обрачунату множењем коефицијента посла који тужилац обавља прописаног ПКУ за делатност путне привреде од 1,3 (најнижи коефицијент одређен за III групу послова) и минималне цене рада утврђене у складу са законом, а ако се зарада обрачуна множењем коефицијента посла који тужилац обавља прописаног ПКУ за делатност путне привреде од 1,75 (највиши коефицијент одређен за III групу послова) и минималне цене рада, тужиоцу је мање исплаћена зарада у износу од 203.712,46 динара.

Потраживање тужиоца као бившег запосленог који има потраживање по основу мање исплаћених зарада пре 31.10.2021. године укључено је у Унапред припремљени план реорганизације код туженог број 2 Рео 1/2022 и разврстано у прву класу поверилаца.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредаба чланова 8, 104 став 1. и 107. став 4. Закона о раду и члана 33. и 34. ПКУ за делатност путне привреде, усвојио тужбени захтев. По оцени првостепеног суда, тужени је у спорном периоду исплату зараде тужиоцу вршио одређивањем мање цене рада од цене рада која би му припадала према ПКУ за делатност путне привреде, па је тужилац претрпео штету у виду мање исплаћених зарада због неусклађивања зарада са растом минималне цене рада, односно неусклађивањем одредбе члана 14. став 2. Уговора о раду са одредбама ПКУ за делатност путне привреде.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев, налазећи да цена рада коју примењује послодавац приликом обрачуна зараде може бити нижа од оне коју одређује Социјално-економски савет, али износ зараде који се исплаћује запосленом не сме бити нижи од минималне зараде. С обзиром да је тужиоцу у спорном периоду обрачунавана и исплаћивана зарада у складу са уговором о раду и припадајућим анексима и да је тако исплаћена зарада била већа од минималне зараде и зараде обрачунате према параметрима које предвиђа ПКУ за делатност путне привреде, тај суд је закључио да тужиочево потраживање није основано. Тужилац нема право на тражену разлику зараде обрачунату комбиновањем параметара — цене рада из ПКУ и коефицијента из уговора о раду, односно анекса. Ово и стога што је тужена исплаћивала зараду тужиоцу у утуженом периоду која је била већа од зараде обрачунате на начин на који то прописује ПКУ за коефицијент посла који тужилац обавља од 1,3, а тужилац није доказао да би му у таквој ситуацији припадао коефицијент од 1,75 као највећи коефицијент за групу послова у коју спада посао који тужилац обавља.

Врховни суд сматра да је становиште другостепеног суда засновано на правилној примени материјалног права.

Одредбом члана 104. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, број 24/05...54/14), прописано је да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду.

Према члану 111. став 1. Закона о раду, запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду, а минимална зарада се одређује на основу минималне цене рада утврђене у складу са овим законом, времена проведеног на раду и пореза и доприноса који се плаћају из зараде (став 2.)

Одредбом члана 112. истог Закона, поред осталог, прописано је да се минимална цена рада утврђује одлуком Социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије (став 1) и да се при утврђивању минималне цене рада полази нарочито од егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице изражених кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретања стопе запослености на тржишту рада, стопе раста бруто домаћег производа, кретања потрошачких цена, продуктивности и просечне зараде у Републици (став 3).

Посебним колективним уговором за делатност путне привреде („Службени гласник РС", број 3/15), који је био у примени од 22.1.2015. године, чланом 33. уговорено је да су елементи основне зараде запосленог цена рада и коефицијент посла који запослени обавља (став 1.); да се цена рада уговара у висини минималне цене рада утврђене одлуком Социјално економског савета основаног за територију Републике Србије, односно Владе Републике Србије у складу са законом (став 2.); као и да се опис послова из Правилника о организацији и систематизацији послова вреднује кроз коефицијенте послова који се утврђују општим актом код послодавца у складу са Колективним уговором. Према члану 34. истог Колективног уговора основна зарада се добија множењем коефицијента посла који запослени обавља и износа основне зараде за најједноставнији посао (цене рада) код послодавца (став 1.), а коефицијент посла који запослени обавља зависи од врсте и степена стручне спреме, сложености и одговорности, услова рада и других посебних услова (став 2.). Ставом 3. овог члана уговорено је да се коефицијенти за карактеристичне послове одређују по групама послова, и то, између осталог, за III групу послова, која захтева средње образовање у трајању од 3 године (III и IV степен - КВ радник), подразумева послове сложеније и разноврсније који захтевају већи степен самосталности у извршавању, у висини од 1,30 до 1,75.

Закон о раду гарантује право запосленог на минималну зараду, а минимална зарада се одређује на основу минималне цене рада која се утврђује одлуком Социјално- економског савета. Износ који послодавац исплати запосленом на име зараде не сме бити нижи од минималне зараде, али уговорена цена рада може бити нижа од минималне цене рада коју одређује Социјално-економски савет.

У спорном периоду тужиоцу је обрачунавана и исплаћивана зарада у складу са уговором о раду и припадајућим анексима и тако исплаћена зарада била је већа од минималне зараде и зараде обрачунате на начин на који то прописује ПКУ за делатност путне привреде, множењем коефицијента посла који тужилац обавља од 1,3 (најнижи коефицијент одређен за III групу послова) и цене рада у висини минималне цене рада утврђене одлуком Социјално економског савета. Код наведеног, без значаја је околност да је приликом обрачуна зараде тужени користио цену рада која је мања од минималне цене рада утврђене одлуком Социјално економског савета, прописана наведеним ПКУ, а имајући у виду да је тужиоцу висина основне зараде одређена уговором о раду са припадајућим анексима у смислу члана 33. став 1. тачка 10. Закона о раду, а да везаност зараде за висину минималне цене рада по радном часу није уговорена.

Супротно наводима ревизије, правилно је становиште другостепеног суда да тужилац нема право на тражену разлику зараде обрачунату комбиновањем параметра — цене рада из ПКУ и коефицијента посла од 2,2 садржаног у уговору о раду и анексима уговора о раду, јер му овај коефицијент не припада према наведеном Посебном колективном уговору за послове које је обављао у утуженом периоду, сходно стручној спреми, сложености и одговорности. Радно место тужиоца („руковалац грађевинских машина I"), спада у III групу послова за коју је прописан коефицијент 1,30 до 1,75, при чему је другостепени суд правилно закључио да тужилац није доказао да да би, сагласно мерилима одређеним наведеним Посебним колетивним уговором, имао право на било који коефицијент већи од коефицијента 1,30.

Супротно ревизијским наводима, у поступку је утврђено да је тужиоцу у спорном периоду исплаћивана уговорена зарада која је била виша од минималне зараде прописане одредбом члана 111. Закона о раду и зараде обрачунате применом одредби чланова 33. и 34 ПКУ, па се ревизијом неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Приликом доношења одлуке, овај суд је ценио и остале ревизијске наводе, али је закључио да исти нису од утицаја на другачију одлуку, јер је другостепена пресуда донета правилном применом материјалног права.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били потребни ради вођења парнице у смислу члана 154. став 1. ЗПП, због чега је захтев туженог за њихову накнаду одбијен и применом члана 165. став 1. ЗПП одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа – судија

Весна Субић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић