Првог основног суда у Београду П1 2908/29 од 16.06.2021. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка по жалби.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

Одредбом члана 404. став 1. ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...10/23), у вези одредбе члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, у конкретном случају није потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нити је потребно уједначавање судске праксе као ни ново тумачење права, па нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији тужиоца прописани одредбом члана 404. став 1. ЗПП.

Предмет тражене правне заштите је накнада штете на име разлике између исплаћене и припадајуће плате и уплата доприноса за обавезно социјално осигурање надлежним фондовима на износе разлике плате. Побијана пресуда је донета правилном применом материјалног права, код утврђеног чињеничног стања да је тужилац преузет из привремених институција Косова и Метохије у Управу за извршење заводских санкција, али је остао нераспоређен, због чега нема право на плату која у смислу члана 7. Закона о платама државних службеника и намештеника припада државним службеницима за обављен рад онда када су радно ангажовани, а тужилац није доказао да је тужена имала могућност да га распореди на друго радно место, нити да га је незаконитим поступањем онемогућила да ради. Не постоји ни потреба за одлучивањем о посебној ревизији тужиоца ради уједначавања судске праксе, јер тужилац уз ревизију не прилаже ни супротне одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, нити се на њих позива. Указивање ревидента на постојање потребе тужене за радним ангожовањем тужиоца у спорном периоду је без утицаја на одлучивање о посебној ревизији јер се иста не може да изјави због погрешног или непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужбу у овој парници тужилац је поднео 23.08.2019. године, а вредност предмета спора је 993.932,33 динара.

Имајући у виду да се предмет спора у овој парници не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа, у ком случају би ревизија била дозвољена применом члана 441. ЗПП, већ је предмет спора новчано потраживање, дозвољеност ревизије цени се по општим правилима о дозвољености ревизије у имовинско-правним споровима. Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

С обзиром да вредност предмета спора побијаног дела очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, применом члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић