У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, тужиља је од 2002. године радила хонорарно за лист „ВВ“, у власништву туженог, као дописник из ... . Дана 01.04.2007. године примљена је у радни однос на неодређено време код туженог и то на радно место уредника у редакцији за ..., с тим да уређује рубрику „...“ и градску рубрику за ..., а да за свој рад одговара главном уреднику листа. Пре тога, у фебруару 2007. године, прележала је варичеле, а од маја месеца 2007. године је трпела главобоље тако јаког интензитета да је морала да почне са испитивањима. Од јуна месеца 2007. године почела је да иде на здравствена испитивања, а потом је била и на боловању од 06.08.2007. године до 01.01.2008. године. Током 2008. године је и даље имала здравствене тегобе. На боловању је била и од 06.05.2009. године до 12.07.2009. године. Дана 15.07.2009. године тужени јој је дао предлог за споразумни престанак радног односа који није хтела да прихвати. Потом јој је понуђено да закључи анекс уговора број 5, а у понуди је наведено да је у издавачком друштву „ББ“ д.о.о. извршена анализа пословања, те да је утврђено да је у циљу боље организације и ефикаснијег извршења послова у редакцији дневног листа „ВВ“ потребно извршити одређене кадровске промене, па је цењен дотадашњи рад тужиље од стране главног и одговорног уредника дневног листа „ВВ“ и предложено је да се тужиљи понуди обављање послова сарадника у редакцији дневног листа „ВВ“ за које се захтева четврти степен стручне спреме, без посебних предзнања и искуства, са знатно мањом зарадом од 21.000,00 динара нето месечно. Тужиља је примила ову понуду 10.10.2009. године и потписала је, а понуда је потписана од стране послодавца. Дана 04.02.2010. године, тужиља је отишла на лечење и налазила се на боловању до 09.05.2010. године. Од 22.07.2010. године до 13.10.2010. године такође је била на боловању. Дана 14.10.2010. године понуђено јој је да потпише анекс број 7 уговора о раду. Анексом број 7 уговора о раду од 01.11.2010. године, измењен је уговор о раду закључен између послодавца и тужиље, тако да је одређено да ће тужиља радити послове сарадника у интегрисаној редакцији која обухвата следеће послове: континуирано сакупљање и припремање информација потребних редакцији, успостављање контаката са личностима у циљу прикупљања потребних информација за текстове који се тематски обрађују, континуирана и правовремена производња потребних врста садржаја (текст, фото, видео), као и друге послове у складу са одлуком уредника и заменика уредника сектора, с тим за свој рад одговара уреднику сектора, а анекс ће се примењивати од 01.11.2010. године. Тужиља је била на боловању због свог здравственог стања и од 16.02.2011. године до 22.02.2011. године. Решењем директора туженог од 22.02.2011. године, тужиљи - запосленој са четвртим степеном стручности на пословима сарадника у интегрисаној редакцији, отказан је уговор о раду од 01.04.2007. године, закључно са анексом број 7 од 01.11.2010. године, услед престанка потребе за радом запосленог због технолошких, економских и организационих промена које су наступиле код послодавца, а које нису могле бити отклоњене другим мерама запошљавања. У образложењу одлуке је наведено да је одлуком послодавца број 1931 од 21.02.2011. године утврђено који су послови за чијим обављањем је престала потреба код послодавца, те да је престала потреба и за радом запослене која је обављала наведене послове, да је послодавац био принуђен да утврди да за радом запослене престаје потреба, с обзиром да су послови и радни задаци на којима запослена ради у том моменту дефинисани као непродуктивни и непотребни. Одлука је донета на основу одредбе члана 153. став 1. Закона о раду. Законитост појединачних аката које је тужени, као послодавац, доносио када је решавао о тужиљиним правима, обавезама и одговорностима по основу рада, тужиља није оспоравала (анекса број 5. и број 7. уговора о раду, као ни решења о отказу уговора о раду у радном спору).

На основу изјава запослених и руководилаца тужиље, у поступку је утврђено и да је тужиља била добар новинар и сарадник.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно су нижестепени судови применили материјално право налазећи да у конкретном случају у поступању туженог није било дискриминаторског понашања у односу на тужиљу.

Одредбом члана 5. Закона о забрани дискриминације („Сл. гласник РС“ 22/09), прописано је да су облици дискриминације непосредна и посредна дискриминација, као и повреда начела једнаких права и обавеза, позивање на одговорност, удруживање ради вршења дискриминације, говор мржње и узнемиравање и понижавајуће поступање.

Одредбе члана 6. и 7. Закона о забрани дискриминације дефинишу непосредну и посредну дискриминацију као стављање лица (или групе лица) у неповољнији положај због његовог (односно њиховог) личног својства, што се може чинити на различите начине – актом, радњом или пропуштањем.

Одредбом члана 8. Закона о забрани дискриминације, прописано је да повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.

Законом о забрани дискриминације, у члану 16. прописано је да је забрањена дискриминације у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање под једнаким условима свих права у области рада као што су право на рад, на слободан избор запослења, напредовања у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку накнаду за рад једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат као и на заштиту од незапослености. Из наведене одредбе произилази да су најбитније карактеристика дискриминације - прављење разлике које при том мора бити неоправдано и мора бити везано за неко лично својство дискримисаног лица.

Правилно су нижестепени судови закључили да није било неоправданог прављења разлике и неједнаког поступања према тужиљи у односу на друге запослене, као ни повреде начела једнаких права и обавеза из члана 5. и 8. овог закона. Из утврђеног чињеничног стања не произлази да је тужиља стављена у неповољнији положај имајући у виду да је тужени доказао да су разлози за понуду за споразумни престанак радног односа били економска криза и што тужиља није остваривала резултате рада које је тужени као послодавац нормирао. Након што је тужиља почела да одлази на боловање у њеном раду више није било континуитета, а услед економске кризе тужени је морао да одлучи о вишку запослених па је увидом у рад тужиље одлучено да тужиља буде технолошки вишак тако да јој је из тог разлога престао радни однос. Тужиљи је било предочено да не испуњава захтеве радног места новинара и тада јој је промењено радно место у радно место сарадника редакције, а разлог за ово је био тај што не испуњава захтев радног места новинара а не зато што је болесна. Решење о престанку радног односа тужиље због престанка потребе за њеним радом није донето на основу њеног личног својства зато што је била болесна, већ је везано за чињеницу да су послови и радни задаци на којима је радила постали непродуктивни и непотребни. При том тужиља није у законом прописаној процедури – радном спору, оспоравала законитост појединачних аката и то анекса број 5. и број 7. уговора о раду, као ни решења о отказу уговора о раду. Тужиља је имала могућост да у одговарајућем радном спору истиче чињенице које се тичу тога да поменути појединачни акти, а којима је распоређивана на ниже и слабије плаћене послове, представљају незаконите акте (због дискриминације или из другог разлога), али тужиља то није учинила, због чега је наступила необорива претпоставка законитости тих појединачних аката.

Како из утврђеног чињеничног стања не произилази да је тужени на било који начин неоправдано правио разлику и неједнако поступао према тужиљи у односу на друге запослене, нити да је својим поступањем у односу на тужиљу повредио начело једнаких права и обавеза, како на основу чињенице да је тужиља била болесна, тако ни по било ком другом личном својству тужиље, то Врховни касациони суд налази да је побијаном одлуком правилном применом материјалног права одлучено о тужбеном захтеву.

Суд је ценио и наводе ревизије, па је нашао да су исти неосновани. Суштина дискриминације јесте разлика у поступању којој су подвргнути одређени појединци. За утврђивање постојања дискриминације потребно је да се неповољно поступање према одређеној особи може упоредити са поступањем према другој особи у сличној ситуацији. Пошто је поуздано утврђено да тужиљина лична својства - здравствено стање и боловања - нису коришћена у сврху онемогућавања тужиље у једнаким правима са осталим запосленима, ревизијски наводи нису од утицаја на доношење другачије одлуке.

Стога је на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа – судија

Слађана Накић Момировић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић