Оспорена одлука почива на чињеницама да је тужени, на основу Правилника о решавању стамбених потреба од 10.01.1990. године и Закона о становању („Службени гласник РС“, бр. 50/91), 09.09.1996. године расписао оглас број 2486 о давању својим радницима на коришћење по основу закупа на неодређено време шест конкретно описаних станова, као и других станова који се накнадно прибаве, станова из којих се исељавају радници који су добили нове станове по овом огласу, и станова који буду слободни за расподелу до правноснажности одлуке о додели ових станова; да је на коначној ранг листи туженог број 365/2 од 12.02.1998. године тужиља заузела осмо место; да је тужени 21.12.1998. године купио два стана у ... и то: број .. (предметни) и број ..; да је стан број .. доделио ДД, петом са ранг листе од 12.02.1998. године (одлуком број 2976/2 од 18.02.1999. године о измени одлуке о додели стана у закуп на неодређено време), док је стан раније њему додељен доделио седмом са ранг листе; да је предметни стан, као кадровски, дао трећем лицу (ЂЂ) решењем од 12.10.2001. године; да је то решење туженог поништено по тужиљиној тужби пресудом П1 591/01 од 29.10.2002. године (након чега предметни стан више никада није био расподељиван); да је истом пресудом и одбијен захтев тужиље да тужени њој додели предметни стан у закуп на неодређено време, а уколико он то не учини, да ће јој пресуда служити као правни основ за закључење уговора; да је пресуда од 29.10.2002. године правноснажна, и то у делу о поништају решења туженог – тако што ју је потврдио Апелациони суд у Београду пресудом Гж1 2153/10 од 21.03.2010. године, а у делу којим је одбијен захтев тужиље да јој тужени додели предметни стан - тако што против тог дела није била изјављена жалба; као и да је одбијајућа одлука образложена недовољношћу доказа за закључак да је тужиљи требало доделити предметни стан, уз констатацију да то не значи да јој предметни стан под одређеним условима, није могао бити додељен, чак и по ранг листи из 1998. године на којој је заузела осмо место, посебно имајући у виду реченицу у огласу да се предмет расподеле и други станови који се накнадно прибаве.

Након доношења пресуде апелационог суда од 31.03.2010. године, тужиља се 13.09.2010. године обратила туженом да изврши преосталу расподелу станова по ранг листи од 12.02.1998. године и додели јој предметни стан, с обзиром да су свим пре ње рангираним учесницима станови већ додељени и да је она прва по редоследу на ранг листи од 12.02.1998. године, али је 04.11.2010. године добила негативан одговор, након чега је тужиља 29.11.2010. године поднела тужбу у овом поступку.

Образложење побијане пресуде за одлуку о одбијању тужбеног захтева не одступа од одлука нижестепених судова и ревизијског суда у тумачењу и примени материјалног права, а ревидент не указује на какву другу одлуку којом је у истоврсној чињеничноправној ситуацији сличној оној каква је у конкретном случају материјално право другачије тумачено и примењено, тако да не постоји потреба за уједначавањем тумачења и примене права. Посебном ревизијом тужиља не указује ни на какво спорно правно питање које би било од општег интереса или у интересу равноправности грађана, нити указује на потребу новог тумачења права, што би представљало разлоге који би изјављену посебну ревизију чинили дозвољеном, због чега је одлучено као у првом ставу изреке, на основу члана 404. став 2. ЗПП.

Врховни суд је испитао дозвољеност ревизије и у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП и оценио да ревизија није дозвољена ни у смислу те законске одредбе.

Наиме, у конкретном случају одлучено је о тужбеном захтеву запослене код туженог за доношење одлуке о додели стана по тужби од 29.11.2010. године, у којој је вредност предмета спора означена износом од 5.000,00 динара и током поступка није мењана, нити је током спроведеног поступка наложено плаћање таксе за тужбу или судску одлуку, на основу кога би се могао извести посредан закључак о другачијој (вишој) вредности предмета спора.

У парницама из радних односа, према члану 441. ЗПП, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се у таквим парницама тужбени захтев односи на какво имовинско право, дозвољеност ревизије се оцењује на основу члана 403. став 3. ЗПП, којим је прописано да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

На дан подношења тужбе у овој парници из радног односа - 29.11.2010. године, противвредност евра износила је 107,0812 динара, па је означена вредност предмета спора од 5.000,00 динара очигледно нижа од ревизијског цензуса од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинско-правном спору, у коме вредност предмета спора не прелази имовински цензус за дозвољеност ревизије, Врховни суд је нашао да је ревизија недозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП, због чега ју је одбацио другим ставом изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Одлука о трошковима ревизијског поступка донета је на основу члана 165. став 1. у вези са чланом 153. став 1. ЗПП, с обзиром да тужиља у том поступку није успела.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић