Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 2033/2021
15.06.2022. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Јасминке Станојевић, председника већа, Споменке Зарић и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Никола Марковић, адвокат из ... против туженог Института за рехабилитацију Београд, чији је пуномоћник Александар Зиројевић, адвокат из ..., ради накнаде нематеријалне штете, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 448/21 од 24.02.2021. године, у седници већа одржаној 15.06.2022. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 448/21 од 24.02.2021. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Младеновцу П1 920/19 од 12.11.2020. године, ставом првим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади нематеријалну штету због повреде угледа, части и душевних болова због умањења животне способности у укупном износу од 620.000,00 динара и то: на име повреде угледа и части износ од 200.000,00 динара и због душевних болова због умањења животне активности износ од 420.000,00 динара, све са припадајућом законском затезном каматом обрачунатом од 12.11.2020. године, као дана пресуђења до коначне исплате. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиље за износ преко досуђеног од тражених 800.000,00 динара до досуђених 620.000,00 динара, као неоснован. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи накнади трошкове поступка у укупном износу од 306.975,00 динара.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 448/21 од 24.02.2021. године, ставом првим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу првом изреке тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да тужиљи накнади нематеријалну штету због повреде угледа, части и душевних болова због умањења животне активности у укупном износу од 620.000,00 динара и то: на име повреде угледа и части износ од 200.000,00 динара, а због душевних болова због умањења животне способности износ од 420.000,00 динара, све са припадајућом законском затезном каматом од 12.11.2020. године до исплате. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у ставу трећем изреке, тако што је одбијен као неоснован захтев за накнаду трошкова првостепеног парничног поступка у укупном износу од 306.975,00 динара, а обавезана тужиља да туженом накнади трошкове првостепеног парничног поступка у износу од 126.000,00 динара. Ставом трећим изреке, обавезана је тужиља да туженом на име трошкова другостепеног поступка исплати износ од 71.000,00 динара. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка, као неоснован.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену ревизију је благовремено изјавила тужиља, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном постпуку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 55/14), Врховни касациони суд је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је запослена код туженог у организационом делу „...“ у ..., на радном месту ... . Након конфликта са другим запосленим тужени је упутио тужиљи упозорење пред отказ уговора о раду, а затим јој понудио закључење анекса уговора о раду ради премештаја на радно место ... у организационом делу у „...“, у ... . Тужиља је понуду прихватила и закључила анекс уговора о раду. Наведени анекс је поништен правноснажном пресудом Основног суда у Младеновцу од 28.12.2017. године, а тужени обавезан да тужиљу врати на раније радно место, што је он и учинио. У марту 2018. године тужиља је доживела претње од стране управника ресторана, а одбијен је њен захтев да искористи годишњи одмор. Такође, доживела је колапс на послу због стреса и онесвестила се. Судски вештаци неуропсихијатри др Весна Бућан и др Гордана Радојевић, процениле су да је дуготрајни стрес на послу (узнемиравање на радном месту, стресне ситуације и претње од стране претпостављеног) изазвао код тужиље умањење животне способности од 14%. Такође, према мишљењу судских вештака трауматски догађаји на послу проузроковали су повреду части и угледа код тужиље.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да се одговорност послодавца састоји у томе што је пропустио да реши сукоб између тужиље и непосредног руководиоца, да је премештај тужиље био незаконит, као и да формална реституција тужиље на раније радно место не представља стварно решење проблема, јер није уклоњен узрок који је код тужиље довео до наведеног стања, а с обзиром на конфликт са ББ који и даље тужиљи издаје наређења. Из ових разлога првостепени суд је усвојио тужбени захтев, закључујући да претрпљени душевни болови због повреде части и угледа, као и умањење животне активности за 14% оправдавају досуђене новчане накнаде.

Другостепени суд је одлучујући о жалби туженог нашао да је одлука првостепеног суда донета уз погрешну примену материјалног права, јер нема узрочно- последичне везе између штетне радње и настанка нематеријалне штете. Према мишљењу другостепеног суда, тужиља није доказала испуњеност услова из члана 154. став 1. и члана 200. Закона о облигационим односима за постојање наведене штете, због чега је одбио тужбени захтев тужиље у целости.

Врховни касациони суд налази да је у побијаној пресуди правилно примењено материјално право.

Одредбом члана 164. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 75/14), прописано је да ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и општим актом.

Одредбом члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, прописано је да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.