Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 215/2022
26.04.2023. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Драгане Маринковић, председника већа, Марине Милановић и Зорице Булајић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., чији је пуномоћник Владимир Раичевић, адвокат из ..., против тужене Општине Липљан, коју заступа Председник привременог органа Општине Липљан, ради исплате разлике зараде, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1 2029/21 од 15.07.2021. године, у седници већа одржаној 26.04.2023. године, донео је

П Р Е С У Д У

УСВАЈА СЕ ревизија тужиље, ПРЕИНАЧУЈЕ СЕ пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1 2029/21 од 15.07.2021. године, тако што се жалба тужене ОДБИЈА као неоснована и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Лесковцу П1 471/19 од 23.02.2021. године.

ОБАВЕЗУЈЕ СЕ тужена да тужиљи на име трошкова ревизијског поступка исплати износ од 18.000,00 динара, у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Лесковцу П1 471/19 од 23.02.2021. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да јој на име накнаде штете у висини разлике између минималне зараде и исплаћене зараде, за период од августа 2016.године до јануара 2019.године, исплати новчане износе, у вредности и са каматом, као у њеном садржају. Ставом другим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиље и обавезана тужена да јој на име накнаде штете у висини разлике између припадајућег и исплаћеног увећања зараде према Закључку Владе Републике Србије 05 бр.120-335/2007-14 од 25.12.2008.године, за период од августа 2016.године до јануара 2019.године, исплати новчане износе, у вредности и са каматом, као у њеном садржају. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име трошкова парничног поступка исплати новчани износ од 47.983,05 динара, а уколико исте не исплати у року од 8 дана по пријему пресуде да тужиљи на новчани износ од 37.900,00 динара исплати законску затезну камату почев од дана извршности пресуде, до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2029/21 од 15.07.2021. године, преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен, као неоснован, тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужена да јој на име накнаде штете у висини разлике између минималне зараде и исплаћене зараде и разлике између припадајућег и исплаћеног увећања зараде према Закључку Владе Републике Србије 05 бр. 120- 335/2007-14 од 25.12.2008.године, за период од августа 2016.године до јануара 2019.године исплати, новчане износе, у вредности и са каматом, као у њеном садржају. Одбијен је и захтев за накнаду трошкова поступка којим је тражено да се тужена обавеже да тужиљи исплати износ од 47.983,00 динара и износ од 37.900,00 динара, са законском затезном каматом од дана извршности пресуде, до исплате.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију на основу одредбе члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20), Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка предвиђена одредбом члана 372. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на које ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу код тужене на неодређено време почев од 01.06.2009.године. Решењем тужене број .. од 01.08.2017.године распоређена је на радно место послова за ... код ..., у звању вишег референта у Одељењу за ... Општинске управе Општине Липљан. Истим решењем је тужиљи одређен коефицијент за обрачун и исплату плате од 8,74 динара и да се утврђена зарада по основу радног ангажовања запослене на КиМ увећава на основу Закључка Владе РС од 25.12.2008.године за 50 % и признато је право на додатак на зараду од 0,4 % од основне плате за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца, почев од 01.11.2017.године. У периоду потраживања тужиља је обављала фактички рад код тужене, а обрачун зараде од стране тужене је вршен у складу са донетим решењем од 01.08.2017.године. У периоду пре доношења и примене наведеног решења тужиљи је обрачунавана и исплаћивана плата према истом коефицијенту у висини од 8,74 са увећањем за 50 % на основу Закључка Владе РС од 25.12.2008.године. На основу налаза и мишљења судског вештака економско- финансијске области утврђени су појединачни износи за спорни период од 01.06.2016. године до 31.01.2019. године (у две варијанте) у висини разлике између минималне зараде и основне зараде без увећања од 50 % у износу од 53.194,88 динара, као и висина разлике на име тзв.“косовског додатка“ у износу од 23.881,29 динара ( прва варијанта) и тужбени захтев је прецизиран у складу са овом варијантом налаза и мишљења вештака. По другој варијанти, према подацима о висини минималне зараде са минулим радом и основне зараде која је обрачуната и исплаћена тужиљи са минулим радом и увећањем од 50 % на име тзв. „косовског додатка“ постоји негативна разлика, односно зарада коју је тужиља примила је већа у односу на минималну зараду у укупном износу од 312.564,20 динара.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да је тужена као послодавац тужиљи у спорном периоду исплаћивала зараду у мањем износу у односу на припадајућу у висини минималне зараде, без увећања за “косовски додатак“ од 50% на месечном нивоу, а што за последицу има основаност тужбеног захтева.