У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом није дошло до пропуста у примени или до погрешне примене које од одредаба овог закона, па нема ни повреде из става 1. овог члана на коју се ревизијом указује.

Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, због повећаног обима посла код туженог, тужиља је 24.02.2014. године са туженим закључила први уговор о раду на одређено време, у трајању до 10 месеци, за обављање послова ... . Након истека овог уговора, тужиља је за обављање истих послова, са туженим закључила још два уговора о раду на одређено време и то 05.01.2015. године за рад на временски период до 04.07.2015. године, а 05.07.2015. за рад на временски период до 31.12.2015. године. Међутим, у току периода рада по овом уговору, парничне странке су 15.12.2015. године закључиле анекс овог уговора, због коришћења права на породиљско одсуство и одсуство ради неге детета, с обзиром да јој је решењем туженог од 19.10.2015. године коришћење породиљског одсуства започело 16.10.2015, након чега је наставила одсуство ради неге детета закључно са 15.10.2016. године. По истеку овог одсуства тужиља је, такође због повећаног обима посла, 16.10.2016. године са туженим закључила нови уговор о раду, ради обављања истих послова и за рад на временски период до 31.12.2016. године. Након истека овог уговора, тужени је решењем одобрио тужиљи корићење годишњег одмора у трајању од 25 радних дана, на ком је тужиља, због привремене спречености за рад у периоду коришћења годишњег одмора била до 28.02.2017. године, када је тужени донео побијано решење од 01.03.2017. године, којим је утврђено да јој престаје радни однос са 03.03.2017. године (урачуната су и 3 дана неискоришћеног годишњег одмора), због истека рока на који је уговор закључен. Тужиља је ово решење примила 15.03.2017. године, а тужбу са захтевом за поништај решења о престанку радног односа поднела 22.03.2017. године, а захтев за утврђење да јој је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено – поднела је 22.12.2017. године.

Тужбу са захтевом за поништај решења о отказу уговора о раду, тужиља је поднела 22.03.2017. године, с тим што је 22.12.2017. преиначила тужбу, тако што је поред постојећег поставила и захтев за утврђење да јој је радни однос код туженог на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време.

Код овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је потврдио првостепену одлуку којом је одбијен тужбени захтев за поништај решења о престанку радног односа од 01.03.2017. године. Иако другостепени суд налази да тужиља не испуњава услове из члана 37. Закона о раду, јер се период од 16.10.2015. до 15.10.2016. године, у ком је тужиља била на породиљском одсуству и одсуству ради неге детета, не може рачунати у радни однос, потврдио је првостепену одлуку и у делу којим одбачена, као неблаговремена, тужба са захтевом да се утврди да је тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време, с обзиром да је тужиља исходовала повољнију одлуку и да је мериторно одлучено о овом њеном захтеву.

Супротно правном схватању израженом у побијаној другостепеној одлуци, Врховни касациони суд налази да је тужља стекла услов за преображај радног односа на одређено у радни однос на неодређено време, али да је тужбу са овим захтевом поднела по протеку законом прописаних рокова, па је тужба тужиље у овом делу правилно првостепеном одлуком одбачена, као неблаговремена.

Наиме, одредбом члана 187. став 1. и 2. Закона о раду (“Сл.гласник РС” бр. 24/05, … и 13/17, који је био на снази у спорном), прописано је да за време трудноће, породиљског одсуства, одсуства са рада ради неге детета и одсуства са рада ради посебне неге детета послодавац не може запосленом да откаже уговор о раду (став 1.), а да запосленом из става 1. овог члана рок за који је уговором засновао радни однос на одређено време продужава се до истека коришћења права на одсуство (став 2.). Дакле, наведена законска одредба јасно одређује да се и период у ком запослена користи одсутво из става 1. овог члана, улази у радни однос који је засновала на одређено време, па и у случају када би тај радни однос по одредбама закљученог уговора истекао раније него што јој истиче право на одсуство. То у конкретном случају значи да је тужиља непрекидно била у радном односу код туженог у периоду од 24.02.2014. до 03.03.2017. године, што је период дужи од 24 месеца, чиме би био испуњен услов из члана 37. став 4. у вези сатав 1. Закона о раду, за утврђење да је засновала радни однос на неодређено време, али је тужбу са овим захтевом поднела неблаговремено, како то основано закључује првостепени суд.

Наиме, одредбом члана чланом 195. Закона о раду, прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени може да покрене спор пред надлежним судом (став 1.), а рок за покретање спора је 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (став 2. овог члана).

Тужба за утврђење по правилу не застарева, али имајући у виду императивни карактер о року за подношење тужбе за заштиту права из радног односа, прописаног чланом 195. Закона о раду, као посебног закона, то се овај рок има применити и код тужбе за утврђење постојања радног односа, односно за утврђење да је запосленом радни однос прерастао из радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време. Дакле, рок за подношење тужбе је преклузиван - материјално- правни, што значи да се пропуштањем овог рока губи право на подношење тужбе, а суд је дужан да о благовремености (ове) тужбе води рачуна по службеној дужности.

У конкретном случају, тужиља је побијано решење о отказу уговора о раду примила 15.03.2017. године, а тужбу са захтевом за утврђење радног односа код туженог на неодређено време, поднела је 22.12.2017. године, из чега произилази да је тужба поднета по протеку преклузивног рока од 60 дана, прописаног чланом 195. став 2. Закона о раду, од пријема решења, односно од сазнања за евентуалну повреду права. Околност што је тужиља тужбу са захтевом за поништај решења о отказу уговора о раду поднела 22.03.2017. године, односно у законом прописаном року, не утиче на другачији начин на оцену благовремености тужбе за утврђење, јер поништај решења о отказу уговора о раду на одређено време не подразумева нужно и утврђење радног односа на неодређено време, већ се такав захтев мора поднети (у законском року) уз захтев за поништај одлуке о престанку радног односа, уколико запослени жели такву правну последицу.

Тужиља је, 16.10.2016. године, закучила са туженом, последњи уговор о раду на одређено време, и то за период од 16.10.2016. до 31.12.2016. године, с тим што јој је решењем туженог, овај радни однос продужен ради коришћења годишњег одмора, који је тужиља користила до 03.03.2017. године (због привремене спречености за рад – насталог у периоду коришћења годишњег одмора). Побијаним решењем од 01.03.2017. године констатовано је да јој радни однос престаје са 03.03.2017. године, због истека рока на који је закључен уговор о раду, што представља законски основ за престанак радног односа, предвиђен чланом 175. тачка 1. Закона о раду. Ово решење има деклеративан, а не конститутиван карактер, што значи да је тужиљи радни однос престао по сили закона, а на основу наведеног решења. Имајући у виду да тужиља не наводи друге разлоге који указују на незаконитост ове одлуке туженог, то је у овом делу правилно тужбени захтев одбијен, као неоснован.

Наводе у ревизији којима се оспорава оцена изведених доказа, Врховни касациони суд није ценио, јер се тиме заправо оспорава утврђено чињенично стање, што у поступку по ревизији није дозвољено (члан 407. став 2. ЗПП).

На овај начин, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић