У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Браниславе Апостоловић, председникa већа, Зоране Делибашић и Бранислава Босиљковића, члановa већа, у парници из радног односа тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Снежана Кнежевић - Радовановић, адвокат из ..., против туженог А.Д. „ББ“ ..., чији је пуномоћник др Љубиша Павловић, адвокат из ..., ради исплате, одлучујући о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 510/18 од 05.07.2018. године, у седници већа одржаној дана 21.11.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 510/18 од 05.07.2018. године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Пожеги П1 155/2017 од 08.11.2017. године, ставом првим изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да тужиоцу на име мање исплаћене зараде и накнаде зараде за период од 01.04.2014. године до 30.04.2015. године исплати појединачне месечне новчане износе са законском затезном каматом на сваки износ почев од доспелости сваког износа до исплате, све ближе наведено у том ставу изреке, све у року од осам дана од пријема отправка одлуке, под претњом принудног извршења. Ставом другим изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да се тужени обавеже да му на име мање исплаћене накнаде за трошкове исхране у току рада за период од 01.01.2014. године до 31.12.2014. године исплати износ од 52.672,10 динара и то појединачне месечне новчане износе са законском затезном каматом на сваки почев од доспелости до исплате, све ближе наведено у том ставу изреке. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да на име тужиоца на износе досуђене ставом првим изреке уплати доприносе на пензијско и инвалидско осигурање, за здравствено осигурање и за осигурање за случај незапослености надлежним фондовима. Ставом четвртим изреке, обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 176.033,00 динара, са законском затезом каматом од извршности одлуке до исплате, у року од осам дана од отправка одлуке.

Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1 510/18 од 05.07.2018. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у делу става првог изреке којим је усвојен тужбени захтев и обавезан тужени да тужиоцу на име мање плаћене зараде и накнаде зараде за период од 01.02.2015. године закључно са 31.05.2015. године исплати укупан износ од 67.451,37 динара са законском затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног месечног новчаног износа до исплате, све ближе наведено у том ставу изреке, као и у делу става трећег изреке којим је обавезан тужени да за наведени период у корист тужиоца надлежним фондовима уплати доприносе на износе досуђене зараде. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог и трећег изреке и у ставу четвртом изреке, тако што је: 1) одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му на име мање плаћене зараде и накнаде зараде за период од 01.04.2014. године до 31.01.2015. године исплати појединачне месечне новчане износе са законском затезном каматом од доспелости сваког износа до исплате, све ближе наведено под тачком један тог става изреке; 2) одбијен је тужбени захтев тужиоца да му тужени за период и на износе из претходне тачке плати доприносе пензијског, инвалидског и здравственог осигурања и осигурања за случај незапослености надлежним фондовима; 3) обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 111.851,00 динара са законском затезном каматом почев од дана извршности одлуке до исплате, у року од осам дана од пријема отправка одлуке.

Против другостепене пресуде и то преиначујућег дела садржаног у ставу другом изреке, тужилац је благовремено преко пуномоћника изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13- УС, 74/13-УС, 55/14 и 87/18 - у даљем тексту: ЗПП), Врховни касациони суд је утврдио да ревизија тужиоца није основана.

Другостепена пресуда није захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју се у ревизијском поступку пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог запослен на неодређено време и то на пословима возача са трећим степеном стручне спреме. Његова зарада за пуно радно време износи 945 бодова, а анексом уговора о раду 1080 бодова. Према правилнику о раду туженог из 2005. године, посао који тужилац обавља вреднован је коефицијентом 1,54, али није утврђена основна зарада, нити дефинисан начин њеног утврђивања, осим што је прописано да зарада са коефицијентом 1,00 вреди 700 бодова, а најсложенији послови су вредновани са коефицијентом 2,20 и вреде 1540 бодова. Овим правилником је предвиђено право на увећану зараду од 110% за рад у дане празника који су нерадни дани и 26% за ноћни рад и сменски рад, као и за прековремени рад ако он није вреднован при утврђивању основне зараде.

На основу овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му исплати мање плаћену зараду и накнаду зараде за период од 01.04.2014. године до 31.05.2015. године, по основу члана 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала („Службени гласник РС“, број 15/12), који је код туженог био у примени до 29.03.2014. године и члана 34. Посебног колективног уговора за делатност путне привреде („Службени гласник РС“, број 3/15), који се примењивао од 22.01.2015. године. По оцени првостепеног суда, тужени је у спорном периоду исплату зараде тужиоцу вршио одређивањем мање цене рада од цене рада која би му припадала према наведеним посебним колективним уговорима, па су самим тим исплате које зависе од основне зараде вршене у мањим износима од припадајућих.

Насупрот становишту првостепеног суда, другостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца неоснован у делу којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати мање исплаћену зараду и накнаду зараде за период од 01.04.2014. године до 31.01.2015. године, као и да му на ове износе за тај период уплати доприносе обавезног социјалног осигурања надлежним фондовима, због чега је у том делу преиначио првостепену пресуду и одлучио као у ставу другом изреке тач. 1. и 2.

По оцени Врховног касационог суда, правилно је у побијаном делу другостепене пресуде примењено материјално право када је првостепена пресуда делимично преиначена и одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату мање исплаћене зараде и накнаде зараде за период од 01.04.2014. године до 31.01.2015. године, као и захтев за уплату доприноса обавезног социјалног осигурања за тај период на те износе.

Наиме, правилан је закључак другостепеног суда да за наведени период није могла бити примењена одредба члана 52. Посебног колективног уговора за грађевинарство и индустрију грађевинског материјала, којим је било прописано да се основна зарада добија множењем коефицијента посла и износа основне зараде за најједноставнији рад код послодавца, која се за коефицијент 1,00 уговара у висини минималне зараде увећане за припадајуће порезе и доприносе, јер је овај колективни уговор престао да важи пре тог периода. У спорном периоду је зарада тужиоца исплаћивана у складу са уговором о раду, према цени рада коју је утврђивао директор туженог и била је већа од минималне зараде. У спорном периоду није се примењивао ни један од посебних колективних уговора којима је утврђена висина цене рада која није била прописана ни Правилником о раду код туженог, из чега произилази да тужиоцу не припада тражена разлика зарде и осталих примања. Правилан је закључак другостепеног суда да тужиоцу не припада разлика зараде и накнаде ни за шест дана јануара 2015. године јер није доказао колика је висина његовог потраживања за тај период.

Супротно ревизијским наводима, у поступку је утврђено да је тужиоцу у спорном периоду исплаћивана зарада која је била виша од минималне зараде прописане одредбом члана 111. Закона о раду, па се ревизијом неосновано указује на погрешну примену материјалног права.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић