Апелациони суд у Крагујевцу је, пресудом Гж1 3075/22 од 09.02.2023. године, ставом првим изреке, одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Основног суда у Ужицу П1 98/22 од 01.06.2022. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље којим је тражила да се обавежу тужени да јој накнаде трошкове жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду, применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Сл. гласник РС“, бр.72/11...10/23) у вези са одредбом члана 92. Закона о уређењу судова („Сл. гласник РС“, бр.10/23) и оценио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању на коме су засноване нижестепене одлуке, тужиља је била у радном односу код послодавца Дом за децу и омладину „Петар Радовановић“ Ужице по Уговору о раду од 18.07.1997. године и била је распоређена на радном месту техничар за ... послове за које је захтеван четврти степен стручне спреме. Дом је пружао услугу ученичког смештаја (за коју услугу је средства обезбеђивало Министарство просвете, науке и технолошког развоја) и услугу социјалне заштите (за коју је средства обезбеђивало Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања). Тужиља је припадала групи запослених које је финансирало Министарство просвете, науке и технолошког развоја. Крајем 2018. године, промењен је начин финансијског пословања установа социјалне заштите чиме је онемогућен трансфер средстава на истом нивоу власти и био је онемогућен промет услуга између Министарства просвете науке и технолошког развоја и тадашњег послодавца тужиље. Такође, послодавац тужиље више није поседовао лиценцу за обављање делатности услуга ученичког стандарда. Како би се решио настали проблем, наведена два министарства су разматрала више опција с тим да је приоритет увек био да се омогући континуитет у пружању услуга ученичког стандарда и услуга социјалне заштите за којима постоји објективна потреба у Граду Ужицу и да ниједан од запослених не остане без посла и у том смислу да сви запослени треба буду преузети од стране тужених.

На иницијативу послодавца, тужиљи је понуђено закључење Споразума о престанку радног односа, који носи датум од 28.06.2019. године а потписан је 01.07.2019. године. У Споразуму је наведено да тужиљи престаје радни однос 30.06.2019. године, а ради заснивања радног односа код другог корисника јавних средстава Центра за социјални рад „Ужице“. Истога дана тужиља је закључила уговор о раду са Центром за социјални рад „Ужице“ на неодређено време почев од 01.07.2019. године за послове радног места референт за ... послове у домском одељењу Центра за смештај одраслих и старих лица „Забучје“ при Центру за социјални рад „Ужице“. Пре потписивања споразума о престанку радног односа, тужиља је свом тадашњем послодавцу упутила допис у коме је навела да је из разлога свог даљег радно-правног статуса принуђена да потпише споразум, али да није сагласна са делом споразума који се односи на одређивање Центра за социјални рад „Ужице“ као новог послодавца. Пре потписивања Споразума о престанку радног односа, тужиљи је (као и осталим запосленима) предочено да ће Дом „Петар Радовановић“ престати да постоји, те да ће уколико не потпише споразум и не закључи уговор о раду са новим послодавцем, Центром за социјални рад „Ужице“ изгубити посао.

Код одлучивања о томе који од овде тужених ће бити нови послодавац запослених, критеријуми су били квалификација и стручна спрема запослених и потребе тужених. Притом, приоритет је био удовољавање потребама Центра за социјални рад „Ужице“ који је, када је реч о тужиљи, имао упражњено систематизовано радно место које је одговарало њеној стручној спреми. Након потписивања наведеног Споразума о престанку радног односа, Дом за децу и омладину „Петар Радовановић“ није престао да постоји и у радном односу је остало четворо запослених. Влада РС донела је Одлуку о његовом укидању која је објављена у „Сл. гласнику РС“, бр.118/20 од 25.09.2020. године и то припјањем туженом Дом ученика средњих школа у Ужицу. Чланом 5. те Одлуке прописано је да ступањем на снагу те одлуке Дом престаје са радом а да запослене преузима тужени Дом ученика средњих школа у Ужицу. Тужени Дом ученика средњих школа је 26.06.2019. године донео нов Правилник о организацији и ситематизацији послова Дома ученика средњих школа, по инструкцији министарстава, којим је проширена систематизација по називима радних места и систематизацији Дома за децу и омладину „Петар Радовановић“.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужбени захтеви тужиље нису основани. По становишту тог суда, предметни споразум о престанку радног односа тужиља је закључила на основу слободно изражене воље, уз одсуство принуде, претње и преваре. Потписивању споразума тужиља је приступила ради очувања свог радно правног статуса, при чему је имала могућност да споразум и не закључи. Начин престанка претходног послодавца тужиље је без утицаја будући да је у тренутку потписивања споразума ова установа била у фази њеног престанка. Посебан значај првостепени суд је дао чињеници да код првотуженог није било радног места које одговара стручној спреми тужиље, из чега је извео закључак да би последице биле идентичне и да је дошло до ликвидације претходног послодавца тужиље.

Другостепени суд је потврдио првостепену пресуду сагласивши се са закључком првостепеног суда да приликом закључења споразума није било претње, принуде нити је реч о превари, а закључио је да тужиља није била ни у заблуди. Ово стога што одлука о начину престанка послодавца није зависила од директора послодавца, већ искључиво од воље оснивача, те што је тадашњи директор послодавца запосленима, укључујући и тужиљу, пренела оно што је њој речено од стране надлежних министарстава а то је да ће послодавац престати ликвидацијом. Како директор није знала за чињеницу на који начин ће дом престати. то она као представник друге уговорне стране није могла тужиљу довести у заблуду. Будући да је споразум о престанку радног односа пуноважан, следи да нису основани ни захтев тужиље да се поништи уговор о раду закључен са друготуженим и да се обавеже првотужени да преузме уговор о раду из 1997. године који је тужиља имала закључен са претходним послодавцем и да се утврди да је тужиља преношењем уговора о раду са послодавца претходника на послодавца следбеника засновала радни однос код првотуженог.

По оцени Врховног суда, основани су наводи ревидента да је у овом спору погрешно примењено материјално право.

Одредбом члана 175. тачка 3. Закона о раду, прописано је да радни однос престаје споразумом између послодаваца и запосленог, а одредбом члана 177. став 1.такође је прописано да радни однос може престати на основу писаног споразума послодавца и запосленог.

Одредбом члана 111. Закона о облигационим односима-ЗОО, прописано је постојање мана воље као разлог рушљивости уговора.

Према члану 61. став 1. ЗОО, заблуда као једна од мана воље постоји ако се односи на лична својства предмета, на лице са којим се закључује уговор ако се закључује с обзиром на то лице, као и на околности које се по обичајима у промету или по намери странака сматрају одлучним, а страна која је заблуди не би иначе закључила уговор такве садржине.

Према члану 174. Закона о раду, у случају статусне промене, односно промене послодавца у складу са законом, послодавац следбеник преузима од послодавца претходника Општи акт и све уговоре о раду који важе на дан промене послодавца. Одредбом члана 149. истог закона прописано је да послодавац претходник дужан је да о преношењу уговора о раду на послодавца следбеника писменим путем обавести запослене чији се уговор о раду преноси (став 1); ако запослени одбије пренос уговора о раду или се не изјасни у року од пет радних дана од дана достављања обавештења из става 1. овог члана, послодавац претходник може запосленом да откаже уговор о раду.

У конкретном случају, тужиља тужбом тражи поништај Споразума о престанку радног односа који је закључила са својим тадашњим послодавцем из разлога постојања битне заблуде, јер јој је (као и осталим запосленима) пре закључења тог споразума предочено да ће послодавац престати да постоји ликвидацијом 30.06.2019. године, а до чега није дошло. Тек након годину дана укинут је послодавац Одлуком Владе, али не ликвидацијом, већ припајањем првотуженом, што имплицира примену члана 47. до 151. Закона о раду о одржавању радно правног статуса запослених у случају статусне промене припајањем.

Нижестепени судови су погрешно применили одредбу члана 61. став 1. ЗОО и цитиране одредбе Закона о раду. Код оцене да ли је постојала битна заблуда тужиље приликом закључења предметног споразума, било је потребно разјаснити да ли је одлучна чињеница у чијем присуству тужиља не би такав споразум потписала, то што је тужиљи и осталим запосленима пре закључења споразума предочено да ће им, уколико споразум о престанку радног односа и уговор о раду да новим послодавцем не закључе, а услед престанка послодавца ликвидацијом 30.06.2019. године, престати радни однос по сили закона. Послодавац није престао да постоји 30.06.2019. године, у радном односу су остала четири запослена лица, а престанак је уследио тек одлуком Владе о његовом укидању која је објављена у „Сл. гласнику РС“, бр.118/20 од 25.09.2020. године. Послодавац је притом престао статусном променом припајања првотуженом, и тада су четири запослена лица, која су остала у радном односу, преузета од стране првотуженог као послодавца следбеника. Од постојања услова за евентуални поништај споразума о престанку радног односа, зависи и правна судбина уговора закљученог између тужиље и друготуженог као и захтев тужиље за утврђењем да је засновала радни однос код првотуженог.

Из тих разлога, побијане пресуде су укинуте и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновљеном суђењу, првостепени суд ће поновити изведене доказе и њиховом правилном оценом утврдити битне чињенице од којих зависи оцена о постојању битне заблуде, на које му је указано овим решењем, јер од тога зависи основаност и осталих захтева тужиље након чега ће донети нову на закону засновану одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима поступка и зависи од коначног исхода спора.

Из наведених разлога, на основу члана 416. став 3. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић