Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 708/19 од 05.04.2019. године, ставом првим изреке, делимично је преиначено решење о трошковима поступка садржано у ставу шестом изреке пресуде Основног суда у Суботици П1 632/18 од 27.11.2018. године, тако што је одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова поступка преко износа од 41.400,00 динара са затезном каматом од изввршности до исплате. Ставом другим изреке, одбијене су у преосталом делу жалбе тужених и потврђена пресуда Основног суда у Суботици П1 632/18 од 27.11.2018. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужени „ББ“ А.Д. ... је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучује на основу члана 404. Закона о парничном поступку због потребе уједначавања судске праксе.

Према одредби члана 404. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако Врховни касациони суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права (посебна ревизија).

У конкретном случају, по оцени Врховног касационог суда, не постоји потреба уједначавања судске праксе (разлог на којем тужени „ББ“ А.Д. ... заснива посебну ревизију) јер побијана пресуда не одступа од судске праксе - пресудe овог суда Рев2 176/2015 од 03.02.2016. године и Рев2 2205/2016 од 27.10.2016. године, донетих у чињенично и правно истоветним споровима. Пошто не постоје други разлози предвиђени наведеном одредбом због којих би било места одлучивању о посебној ревизији, нити их тужени „ББ“ А.Д. ... наводи, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија туженог „ББ“ А.Д. ... није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, која се у овом поступку сходно примењује на основу члана 436. истог закона, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овом спору поднета је дана 26.03.2018. године, а вредност побијеног дела другостепене пресуде је износ од 37.138,71 динара (износ укупне обрачунате затезне камате од 14.921,50 динара није узета у обзир при одређивању вредности предмета спора, у складу са чланом 28. став 2. ЗПП), који очигледно не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на новчано потраживање у коме вредност предмета спора не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни касациони суд нашао да је ревизија недозвољена.

Из тог разлога, на основу члана 413. ЗПП, одлучено је као у другом ставу изреке.

Одлука о трошковима поступка по ревизији, садржана у ставу трећем изреке, донета је на основу члана 165. став 1. у вези са чланом 153. став 1. ЗПП. Тужени „ББ“ А.Д. ... није успео у овом поступку, па зато нема право на накнаду трошкова поступка по ревизији.

Председник већа - судија

Бранислава Апостоловић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић