Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је засновала радни однос код тужене на одређено време по Уговору о раду од 20.03.2019. године, на радном месту помоћник јавног извршитеља – административни послови, да би након више закључених уговора о раду на одређено време, тужиља закључила са туженом Уговор о раду на неодређено време број ../21 дана 18.03.2021. године, ради обављања послова истог радног места. Тужиља је дана 26.07.2021. године упозорена на постојање разлога за отказ Уговора о раду од 18.03.2021. године услед учињене повреде радне обавезе из члана 179. став 2. тачка 1., 2. и 5. Закона о раду из разлога што је у периоду од 01.05.2021. године до 25.05.2021. године у више наврата извршила повреду радних обавеза, несавесно и немарно извршавала своје радне обавезе и поступала супротно налозима послодавца, чиме је прекорачила овлашћење које јој је послодавац дао. Тужиља је упозорење са прилозима примила 29.07.2021. године и на исто се изјаснила, да би након тога тужена решењем број ../21 од 16.08.2021. године тужиљи отказала Уговор о раду број ../21 од 18.03.2021. године због повреде радне обавезе предвиђене чланом 179. став 2. тачка 1., 2. и 5. Закона о раду и због повреде радне дисциплине предвиђене чланом 179. став 3. тачка 8. Закона о раду, па је тужиљи престао радни однос дана 18.08.2021. године.

Одлучујући о захтеву за поништај решења о отказу уговора о раду донета је делимична пресуда којом је усвојен захтев. Нижестепени судови су становишта да ни у упозорењу нити у оспореном решењу нису конкретизоване повреде радних обавеза и радне дисциплине због којих је тужиљи отказан уговор о раду, што предметно решење чини незаконитим.

Врховни суд налази да су одлуке нижестепених судова донете правилном применом материјалног права на утврђено чињенично стање.

Одредбом члана 179. став 2. тачка 1., 2. и 5. Закона о раду којим је прописано да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако несавесно или немарно извршава радне обавезе, злоупотреби положај или прекорачи овлашћење и ако учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду. Чланом 179. став 3. тачка 8. истог закона је прописано да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Повреда радне обавезе због које се запосленом отказује уговор о раду мора бити недвосмислено утврђена и конкретизована, односно мора бити идентификована по начину, времену и месту извршења. Начин извршења одређује радња повреде и она се огледати у чињењу или нечињењу, место извршења је локација, а време мора бити одређено по тачном дану и часу. Сва три елемента за идентификацију повреде треба да буду садржана у изреци решења о отказу, али може и у образложењу. Непоштовање радне дисциплине као разлог за отказивање уговора о раду такође мора бити конкретизовано. У оспореном решењу о отказу уговора о раду (као и у упозорењу) нема описа конкретних радњи које чине отказни разлог у погледу начина, времена и места њиховог извршења, односно није конкретизовано које је радње, где и када тужиља предузела или није предузела, а на основу којих би се могла идентификовати повреда радне обавезе, односно кршење радне дисциплине, што предметно решење чини незаконитим.

Насупрот ревизијским наводима да су повреде радне обавезе конкретизоване у послодавчевим белешкама које су биле саставни део упозорења које је тужиљи достављено, сви елементи за идентификацију конкретне повреде морају бити садржани у изреци решење о отказу (начин, време и место извршења), или у образложењу решења, али не и у забелешкама послодавца уз упозорење о постојању отказа уговора о раду.

Ревизијски наводи да је погрешно становиште судова да повреда радне обавезе мора бити скривљена, нису од утицаја на другачији одлуку у ситуацији када решење о отказу уговора о раду не садржи идентификацију повреде радне обавезе, што је овде случај.

Врховни суд је ценио и остале ревизијске наводе тужене, па је нашао да су неосновани и без утицаја на правилност побијане другостепене одлуке.

На основу изнетог, Врховни суд је применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић