Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о посебној ревизији у смислу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС”, бр. 72/2011…10/2023, у даљем тексту: ЗПП).

Правноснажном пресудом, применом члана 118. став 1. тачка 3. Закона о раду обавезан је тужени да тужиоцу, који је код туженог у радном односу на радном месту возача, исплати трошкове за време проведено на службеном путу у иностранству за фебруар и март 2020. године када је по налогу туженог, у његово име и за његов рачун возио туре аутобусом за Немачку и Мађарску, у износу од 40 евра по дану односно 120 евра по тури, које износе је тужени тужиоцу исплаћивао до тада у складу са својим Правилником о раду.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване одлуке нижестепених судова, Врховни суд је оценио да су нижестепене одлуке у складу са праксом и правним ставовима израженим у одлукама Врховног суда, због чега нема услова за одлучивање у ревизији као изузетно дозвољеној, а ради разматрања правног питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

Тужени није уз ревизију доставио правноснажне пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој или битно сличној чињенично - правној ситуацији, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом, као у конкретном случају, зависи од утврђеног чињеничног стања. Одлука Врховног касационог суда Рев2 3053/2018 од 27.02.2020. године, на коју се тужени позива у ревизији односи се на оцену неоснованости захтева за исплату дневница за службена путовања, јер тужилац у том поступку није добијао посебан налог за службено путовање, нити је доставио рачуне као доказе о евентуалним трошковима које је имао на путу, што није ситуација у конкретном случају. Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је добијао путне налоге на име туженог и на име привредног друштва „DGT Deutsche Touring Gmbh“ чије аутобусе се тужилац возио, а на основу закљученог уговора о пословној сарадњи закљученог 20.01.2018. године између овог привредног друштва и туженог. Приликом поласка на путовања тужиоцу је исплаћивана аконтација у износу од 200 евра, предвиђена за трошкове путарине, хотела и паркинга, а по повратку са путовања тужилац је туженом предавао рачуне, на основу којих је тужени сравњивао задужене износе на име аконтације и трошкова које је тужилац имао на службеном путу, а дневнице за службена путовања као и зараду улаћивао на рачун и те износе фактурисао привредном друштву „DGT Deutsche Touring Gmbh“

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке овог решења.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 403. став 3. ЗПП, Врховни суд је утврдио да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП је прописано да ревизија није дозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе. (члан 403. ст. 1.и 3.)

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа ревизија је дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Према члану 403. став 3. ЗПП, ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари је поднета 13.02.2023. године. Вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде 1.120 евра, у динарској противвредности.

Како у конкретном случају вредност предмета спора побијеног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност 40.000 евра, по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, ревизија туженог није дозвољена у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

На основу члана 413. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић