Испитујући правилност побијене пресуде у смислу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11 ... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Без утицаја су ревизијски наводи да је у поступку пред другостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. у вези члана 8. ЗПП, с обзиром на то да је другостепени суд одлучивао на основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, а битна повреда поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП није прописана као ревизијски разлог у смислу члана 407. став 1. тачка 2. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог по основу уговора о раду закљученог 15.01.2016. године и анекса уговора о раду од 29.10.2019. године којим је распоређена на послове „ менаџер опште администрације“ у одељењу „општа администрација“ све до 03.06.2020. године, када јој је решењем туженог, престао радни однос као технолошком вишку због престанка потребе за обављањем послова на које је распоређена услед економских и организационих промена уз исплату отпремнине. У време доношења оспореног решења тужиља се налазила на плаћеном одсуству, па јој је исто достављено поштом. Тужени је 22.05.2020. године донео Одлуку о промени Правилника о унутрашњој систематизацији и организацији послова на основу које је ВВ према раније датом овлашћењу, овлашћен да спроведе промену постојећег Правилника о организацији и систематизацији послова од 27.04.2020.године. Тужени је 25.05.2020. године донео нови Правилник о организацији и систематизацији послова којим је у оквиру сектора Генерално руководство укинуто целокупно одељење „општа администрација“ и радно место „ менаџер опште администрације“ на којем је запослен један извршилац. Правилник о организацији и систематизацији послова скинут је са огласне табле 03.06.2020. године. Овим Правилником укинуто је радно место тужиље. Утврђено је да је део послова које је тужиља обављала распоређен на друге запослене код послодавца из сектора „Људски ресурси “, „Набавка“ и „Управљање објектом“, а део послова у потпуности је укинут с обзиром да није постојала потреба за њиховим даљим обављањем код послодавца, као и да није постојала могућност да се тужиљи у оквиру постојеће организације код туженог понуди други одговарајући посао. Решењем Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања од 26.06.2020. године одбијен је захтев тужиље за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду до доношења правноснажне пресуде, јер није утврђено да су права запослене- тужиље очигледно повређена. Жалба тужиље је одбијена решењем од 26.06.2020. године. Решење о отказу уговора о раду од 03.06.2020. године, потписао је менаџер сектора за људске ресурсе ВВ, на основу писменог овлашћења директора од 06.03.2020. године.

Код овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су применом одредбе члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, одбили тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду, као и захтев за накнаду штете у висини 12 зарада .

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 ...95/18), прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдан разлог који се односи на потребе послодавца и то акo услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

Испитујући законитост решења о отказу уговора о раду, правилно су нижестепени судови закључили да је настао отказни разлог из цитиране одредбе члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду. Тужени је пре доношења решења које је предмет спора донео Правилник о организацији и систематизацији послова којим је радно место тужиље укинуто. Тужени као послодавац није имао могућности да тужиљу премести на друге послове. Решење које је предмет спора је потписало овлашћено лице, тужиљи је исплаћена отпремнина, па је тужиљи законито отказан уговор о раду, због престанка потребе за њеним радом. Поред тога, тужиља није успела ни у управном поступку по захтеву за одлагање од извршења побијаног решења, па нису основани наводи ревизије да је у конкретном случају злоупотребљен отказни разлог због кога је тужиљи побијаним решењем престао радни однос.

Супротно наводима ревизије, којима се указује да није престала потреба за радом тужиље јер су послове које је она обављала ( након укидања њеног радног места) наставили да раде други запослени, право је туженог као послодавца да у циљу рационализације и уштеде у пословању сам креира и организује процес рада и одреди начин на који ће се обављати поједини послови, па и поверавањем појединих послова из описа предходно постојећег радног места, другим запосленима у оквиру других радних места. Такво прераспоређивање послова не значи да радно место на коме је тужиља била запослена није укинуто. Питање наступања технолошких, економских и организационих промена, које су условиле престанак потребе за радом запослених, организација пословања, број и структура запослених који су потребни послодавцу за успешно пословање, односно структура и број запослених за чијим је радом престала потреба, су у домену економске политике послодавца, која не може бити предмет оцене у судском поступку за заштиту права запослених за чијим је радом престала потреба. Суд у радном спору преиспитује само законитост спроведеног поступка утврђивања вишка запослених и доношења решења по том основу. Пословна организација је у искључивој надлежности послодавца, односно он има право да организује пословање на начин који сматра најбољим, па и посредством укидања појединих послова и њиховог брисања из правилника о организацији и систематизацији послова.У поступку пред нижестепеним судовима је утврђено да није било могућности за премештај тужиље на друге послове, па је правилан закључак нижестепених судова да није основан захтев тужиље за поништај отказа уговора о раду.

Како је радни однос тужиљи законито престао, то није испуњен услов прописан одредбом члана 191. став 1. Закона о раду за накнаду штете у траженом износу од 12 зарада.

Правилно је донета одлука о трошковима поступка на основу члана 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП.

Предмет оцене ревизијског суда нису били наводи у ревизији у којима се оспорава оцена доказа и утврђено чињенично стање, јер то није дозвољено према члану 407. став 2. ЗПП.

Како се ревизијом понављају жалбени разлози који су били предмет правилне и потпуне оцене другостепеног суда, на основу члана 414. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је одбио захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију, с обзиром да исти нису били нужни за вођење ове парнице у смислу члана 154. став 1. ЗПП, због чега је у смислу одредбе члана 165. став 1. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић