Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 255/23 од 04.04.2023. године, одбијена је жалба тужилаца и потврђена првостепена пресуда.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиоци су благовремено изјавили ревизију због погрешне примене материјалног права и битне повреде одредаба парничног поступка, с тим што су предложили да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. Закона о парничном поступку).

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, не постоји потреба новог тумачења права, као ни неуједначена судска пракса. О захтеву тужилаца да се утврди да им тужени није исплатио одговарајућу зараду и да на име тужилаца уплати разлику доприноса за обавезно социјално осигурање на износе разлике исплаћене и припадајуће зараде, за утужени период, одлучено је уз примену материјалног права које не одступа од праксе изражене у одлукама ревизијског суда у којима је одлучено о захтевима са чињеничним стањем као у овој правној ствари. Такође, другостепена пресуда је донета у складу са правним ставом који је изражен у одлуци Уставног суда Уж 7507/2019 од 21.04.2022. године. Поред тога, тужиоци нису уз ревизију доставили пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. Осим тога, битна повреда одредаба парничног поступка, на коју ревизија указује, није разлог за посебну ревизију, чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари, ради уплате доприноса за обавезно социјално осигурање поднета је 10.12.2021. године, а поднеском од 15.09.2022. године тужба је преиначена тако што је тражено и утврђење. У тужби вредност предмета спора означена је као неопредељена.

Наиме, у конкретној правној ствари се ради о спору у коме се тужбени захтев односи на неновчано и новчано потраживање, при чему вредност предмета спора није одређена у тужби, а ни током поступка, а судска такса није одређена. Према становишту Врховног суда, када вредност предмета спора није означена у тужби нити је означена или утврђена накнадно до правноснажног окончања поступка, вредност предмета спора се утврђује према одређеној, односно наплаћеној судској такси.

Дакле, имајући у виду да такса на тужбу у конкретном случају није одређена, у ком случају се сходно члану 28. Закона о судским таксама као вредност предмета спора узима износ од 15.000,00 динара, што представља износ који не прелази динарску противвредност 40.000 евра, то је Врховни суд нашао да ревизија није дозвољена, применом члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

На основу члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић