Будући да су испуњени услови за одлучивање о ревизији на основу члана 403. став 2. тачка 1. у вези члана 441. ЗПП, то нема потребе за одлучивање о ревизији, као изузетно дозвољеној, применом члана 404. Закона о парничном поступку.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. На друге разлоге предвиђене чланом 407. став 1. Закона о парничном поступку ревидент суштински не указује. Ревидент оспорава чињенично утврђење нижестепених судова у погледу фактичког места рада тужиоца, чињенице да ли је исти формално распоређен на место рада и питања одређења места рада у односу на место, које је одређено последњим законитим анексом уговора, сагласности запосленог за променом места запослења, као и одређења висине накнаде штете, што не може бити разлог за изјављивање ревизије. Указивање на погрешно утврђено чињенично стање, услед погрешне оцене доказа, није од утицаја у ревизијском поступку приликом испитивања побијане другостепене пресуде, будући није испуњен услов за примену 407. став 2. у вези члана 403. став 2. Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је 1999. године засновао радни однос са „НИС Југопетрол“ на радном месту продавац (са IV степеном стручне спреме), на бензиској станици у ПО „Бензиска станица ... .“ Тужилац је на основу анекса број 10 уговора о раду од 03.09.2012. године обављао послове точиоца горива, са местом рада у ... и са уговореном бруто 1 зарадом за пуно радно време и стандардни учинак у износу од 51.994,00 динара. На основу анекса број 11 уговора о раду од 28.12.2012. године (који анекс је поништен као незаконит правноснажном пресудом Трећег Основног суда у Београду П1 1050/13 од 09.10.2017. године) тужилац је распоређен на послове радног места самостални референт за ..., Одељење за ..., Служба за ..., Сектор за ..., Дирекција за ..., Функција за ... са местом рада у ..., на адреси ..., зграда ... НИС Нафтагас и са уговореном бруто зарадом за пуно радно време и стандардни учинак у износу од 38.830,00 динара. Тужилац је ове послове обављао све до 17.05.2013. године када му је тужени отказао уговор о раду. Правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду П1 1794/19 од 14.01.2020. године, поништено је решење о отказу уговора о раду тужиоца од 17.05.2013. године и наложено туженом да тужиоца врати на рад. У поступку реинтеграције тужиоца у процес рада, ради поступања по пресудама Основног суда у Новом Саду П1 1794/19 од 14.01.2020. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1215/20 од 04.11.2020. године, тужени је доставио тужиоцу обавештење о понуди за закључење спорног анекса број 12 уговора о раду, за обављање послова оператер Региона ..., Дивизија ..., Дирекција за ..., Департман за ..., ... центар ..., са основном бруто 1 зарадом у износу од 55.080,00 динара, која је учињена уз обавештавање у ком је року дужан да потпише анекс уговора о раду, као и о последицама у случају непотписивања. Тужиоцу је уз обавештење достављен и спорни анекс уговора о раду за обављање наведених послова оператера Региона ..., за које се захтева стручна спрема – 40 ССС, IV степен стручне спреме, према опису послова детаљно утврђеним од стране првостепеног суда на страни 7, са предвиђеним местом рада у ... и тужилац је ту понуду одбио писаним изјашњењем од 11.02.2021. године. У изјашњењу је навео да је понуђено радно место у ..., које је удаљено преко 50 км од места у коме је радио – ... и да је предвиђен рад у сменама, а да од стране послодавца није организован превоз из ... у место рада ... и назад, док путовање јавним превозом, иако га плаћа послодавац, не даје сигурност да ће у свим сменама, нарочито ноћној, моћи да на време долази на посао и да са истог креће кући без проблема. Спорним решењем од 24.02.2021. године, тужени је тужиоцу отказао уговор о раду, због тога што је одбио закључење анекса 12 уговора о раду од 29.01.2021. године, са образложењем да су обавештење и анекс број 12 уговора о раду тужиоцу понуђени ради поступања у складу са правноснажном пресудом Основног суда у Новом Саду и да је тужилац обавештен о последицама непотписивања анекса уговора о раду. Првостепени суд је утврдио да је удаљеност од ... (места рада тужиоца према анексу број 10 уговора о раду) до ... 19 км, док је удаљеност од ... (у ком месту је тужилац радио до отказа уговора о раду 17.05.2013. године) до ... 62,4 км и потребно је 50 минута преко пута Е75 и А1/275 и 46 минута без гужве. Висину накнаде штете уместо враћања на рад првостепени суд је утврдио у укупном износу од 486.344,20 динара и то на име десет зарада у висини од по 48.634,42 динара, која висина зараде је била предмет вансудског поравнања између странака, као разлика зараде између анекса број 11 и анекса број 10 уговора о раду.

На основу утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су закључили да нису били испуњени услови да тужилац буде премештен у друго место рада сагласно члану 173. став 1. тачка 2. Закона о раду („Сл. гласник РС,“ број 24/05...113/17), те како је овлашћење туженог као послодавца да тужиоцу као запосленом понуди измену уговорених услова рада применом члана 171. став 1. тачка 2. Закона о раду условљена испуњеношћу 173. истог закона, то ни одбијање тужиоца за закључење оваквог анекса уговора о раду није могло бити санкционисано отказом уговора о раду, применом одредбе члана 179. став 5. тачка 2. Закона о раду, што побијану одлуку туженог чини незаконитом. Из наведених разлога утврђено је да је анекс 12 уговора о раду туженог од 29.01.2021. године незаконит, а решење о отказу уговора о раду од 24.02.2021. године поништено. Следом, сагласно одредби члана 191. став 5. Закона о раду, нижестепени судови су закључили да је основан захтев тужиоца за накнаду штете уместо враћања на рад у висини десет зарада, имајући у виду све релевантне околности случаја – да је тужилац рођен 1970. године, у радном односу код туженог провео 22 године, да је отац једног детета које издржава као разведени родитељ.

Имајући у виду утврђено чињенично стање правилно су нижестепени судови применили материјално право доносећи побијану одлуку о тужбеном захтеву у овој правној ствари.

Одредбом члана 171. став 1. тачка 2. Закона о раду прописано је да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада (анекс уговора) ради премештаја у друго место рада код истог послодавца, у складу са чланом 173. овог закона. Чланом 173. истог закона прописано је да запослени може да буде премештен у друго место рада ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља у местима ван седишта послодавца, односно његовог организационог дела, као и ако је удаљеност од места у коме запослени ради до места у које се премешта на рад мања од 50 км и ако је организован редован превоз који омогућава благовремени долазак на рад и повратак са рада и обезбеђена накнада трошкова превоза у висини цене превозне карте у јавном саобраћају. Запослени може да буде премештен у друго место рада ван случајева из става 1. овог члана само уз свој пристанак.

Тужени је у поступку реинтеграције у процес рада понудио тужиоцу закључење анекса уговора о раду са предлогом за премештај у друго место рада код послодавца. Међутим, како је место премештаја ..., које је удаљено више од 50 км у односу на претходно место рада тужиоца - где је тужилац фактички и формално радио пре него што му је отказан уговор о раду у мају 2013. године, то је правилан закључак нижестепених судова да нису били испуњени услови из одредбе члана 173. став 1. тач. 2. Закона о раду, па следом ни члана 171. став 1. тачка 2. наведеног закона. Следи да је предметни анекс 12 уговора о раду од 29.01.2021. године незаконит. Стога, одбијање закључења анекса уговора о раду са наведеним условима рада, није могло бити санкционисано решењем о отказу уговора о раду, па је следом решење о отказу од 24.02.2021. године незаконито. Правилно су нижестепени судови одлучили и када су тужиоцу, коме је престао радни однос без правног основа, а који није захтевао да се врати на рад, применом члана 191. став 5. Закона о раду, досудили накнаду штете у износу од 10 зарада применом напред наведених критеријума. У вези са свим наведеним, ревизијски наводи туженог представљају сопствено тумачење права од стране ревидента, а које нема правно утемељење у утврђеним чињеницама, па их Врховни касациони суд не прихвата, као основане.

Како се, дакле, ревизијским наводима не доводи у питање правилност другостепене одлуке, то је применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд одлучио као у изреци пресуде.

Председник већа-судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић