Према утврђеном чињеничном стању, тужени је регистрован као привредни субјекат код АПР решењем од 25.11.2022. године, а рад угоститељског објекта у коме је тужиља радила започео је 09.03.2023. године. Тужиља је са туженим закључила два уговора о раду на одређено време, 09.03.2025. године за период од два месеца и 09.05.2023. године, за период од три месеца, ради обављања послова ..., у којима није наведен законски основ за заснивање радног односа на одређено време. Тужиља је 08.06.2023. године отворила боловање, тужени јој је отказао уговор о раду 11.07.2023. године, па је по налогу инспекције рада то решење ставио ван снаге и пријавио тужиљу на социјално осигурање на одређено време до 09.08.2023. године.

Са полазиштем на наведено утврђење нижестепени судови, у парници покренутој 02.08.2023. године, на основу одредбе члана 37. став 6. Закона о раду налазе да је радни однос тужиље 09.03.2025. године заснован на неодређено време, из разлога што у уговорима о раду није наведен ни један од законских основа по коме се овакав уговор може закључити у складу са чланом 37. Закона о раду. Потреба за пословима на којима је тужиља ангажована је била стална, односно у конкретном случају није реч о повећаном обиму посла који би изискивао ангажман тужиље, па је дошло до злоупотребе овог радноправног института од стране туженог, као послодавца. Утврђену чињеницу да је тужени тужиљи приликом разговора за посао усмено предочио да је тек почео да ради нижестепени судови оцењују као ирелевантну, пошто је у писмено закљученом уговору о раду на одређено време морао бити наведен законски разлог због кога се сваки конкретан уговор закључује. Пошто је тужиља засновала радни однос на неодређено време 09.03.2023. године, радни однос јој није могао престати протеком времена за које је закључен уговор о раду, па је тужени обавезан да тужиљу врати на рад на основу члана 191. став 1. Закона о раду.

По становишту Врховног суда, правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили постављени тужбени захтев за преображај радног односа на одређено у радни однос на неодређено време и наложили враћање тужиље на рад.

Одредбама члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 95/18), регулисани су случајеви заснивања радног односа на одређено време. По ставовима 1. и 2., уговор о раду на одређено време може да се заснује због објективних разлога који одређују потребе послодавца и по овом основу радни однос са истим запосленим не може бити дужи од 24 месеца. Ставом 4. предвиђено је пет случајева када време за које је закључен уговор о раду није ограничено периодом од 24 месеца. У ставу 6. предвиђено је да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време. По одредбама чланова 32. став 1. и 33. став 1. тачка 7. Закона о раду, уговор о раду на одређено време мора бити закључен у писменом облику и ако је закључен на одређено време мора да садржи основ за заснивање радног односа на одређено време.

Из наведених законских одредби несумњиво произлази да је законодавац императивно регулисао услове за заснивање радног односа на одређено време, те предвидео санкцију за случај да је овакав уговор закључен супротно тим одредбама. У конкретном случају парничне странке су закључиле у писменом облику два уговора о раду на одређено време, али ни у једном од њих није назначено који је законски основ за заснивање радног односа на одређено време, па је правилно одлучено да је тужиља даном закључења првог уговора о раду 09.03.2025. године засновала радни однос на неодређено време.

Имајући у виду правну природу наведених законских норми, другостепени суд је правилно оценио и да је без утицаја на другачију одлуку утврђена чињеница да је тужиљи пре закључења уговора усмено предочено због чега се закључује уговор о раду на одређено време. Усмено саопштење послодавца у предуговорној фази не може заменити битан елемент уговора, за који у смислу чланова 26. и 80. став 1. Закона о облигационим односима мора постојати сагласност воља уговарача у законом прописаној форми.

Као последицу преображаја радноправног статуса тужиље, судови су правилно обавезали туженог да тужиљу врати на рад.

Из наведених разлога, на основу одредби члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић