Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 22/25 од 17.04.2025. године одбијена је жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Врбасу - Судска јединица у Кули П1 94/2022 од 10.10.2024. године.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је због погрешне примене материјалног права, благовремено изјавила ревизију предвиђену чланом 404. ЗПП (посебна ревизија).

По оцени Врховног суда, судске одлуке приложене уз ревизију оправдавају потребу да се о тужиљиној посебној ревизији одлучује ради уједначавања судске праксе, због чега је на основу члана 404. ЗПП одлучено као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни суд је нашао да је тужиљина ревизија основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Предмет овог спора је захтев тужиље за исплату трошкова превоза „у локалу“ - у месту њеног пребивалишта, до аутобуског стајалишта за међуградски превоз до Куле, места рада. Тужени је оспорио тужбени захтев тврдњом да је плаћао трошкове међуградског превоза и трошкове локалног превоза у месту тужиљиног пребивалишта, јер она није имала потребу да користи услуге јавног превоза у Кули, с обзиром на удаљеност аутобуске станице у том граду и места њеног рада.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљино пребивалиште налази се у месту ..., а послове обавља у седишту туженог у Кули. Тужени је у спорном периоду исплаћивао тужиљи трошкове међуградског превоза на релацији ... – Кула – ..., а од јануара 2019. године и трошкове једног локалног превоза. Јавни превоз на територији Општине Кула врши предузеће „Путоказ“ из Црвенке. Удаљеност тужиљиног места становања до најближег аутобуског стајалишта у месту ... износи 500-700 метара, а удаљеност аутобуске станице у Кули до тужиљиног места рада износи 200-300 метара.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду, одредби Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе („Службени гласник Републике Србије“ број 96/19) са анексом („Службени гласник Републике Србије“ број 58/20) и одредби колективног уговора туженог од 02.06.2015. године одбио тужбени захтев. По становишту тог суда, тужиља има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, и у спорном периоду су јој исплаћивани трошкови локалног превоза у месту њеног пребивалишта, јер јој трошкови локалног превоза у месту рада не припадају зато што због удаљености аутобуске станице у том месту и седишта туженог није имала стварну потребу за коришћењем јавног превоза у Кули.

Другостепени суд је одбио жалбу тужиље и потврдио првостепену пресуду, прихватајући став нижестепеног суда да је тужена, исплатом трошкова за један локални превоз платила тужиљи трошкове превоза у месту њеног пребивалишта, које она зато неосновано потражује. И по становишту тог суда, право на накнаду трошкова превоза има запослени који објективно има потребу за коришћење превоза, а у овом случају удаљеност аутобуске станице у Кули и места тужиљиног рада по разумној оцени, реално и објективно не захтева коришћење превоза тако да јој тужени исплатом трошкова једног локалног превоза није плаћао трошкове превоза у месту њеног рада.

По оцени Врховног суда, основани су наводи ревидента да су нижестепени судови у овом спору погрешно применили материјално право.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 1. Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, у складу са општим актом и уговором о раду, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз. Из наведене законске одредбе произилази да се ближи критреријуми за остваривање права запосленог на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада прописују општим актом и уговором о раду. Према члану 8. став 1. Закона о раду, колективни уговор, правилник о раду (општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом.

Према члану 102. став 1. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у складу са општим актом и уговором о раду, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, уколико послодавац није обезбедио сопствени превоз.

Одредбом члана 117. Колективног уговора туженог од 02.06.2015. године прописано је да запослени има право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, у складу са тим уговором (став 1) и да послодавац има право да запосленом, уместо те накнаде, обезбеди превоз уколико је то за њега повољније (став 2).

Следствено изложеном, по оцени ревизијског суда, погрешан је закључак нижестепених судова да тужиља нема право на накнаду трошкова превоза „у локалу“ – у месту њеног пребивалишта.

Право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада, према Закону о раду и колективном уговору, као и општем акту послодавца, припада свим запосленима без обзира да ли они користе јавни или сопствени превоз, односно на посао долазе пешице, а исплата тих трошкова није условљена растојањем од места пребивалишта до места рада. Трошкови се одређују према броју ефективних радних дана и цене појединачне превозне карте, а највише до цене месечне претплатне карте превозника. Опредељење законодавца да се висина накнаде трошкова превоза призна запосленом у висини цене превозне карте у јавном саобраћају не значи да је коришћење средстава јавног превоза законом прописани услов за остварење права запосленог на трошкове превоза, који долазак и одлазак са рада остварују на други начин.

Како тужена није обезбедила тужиљи сопствени превоз у смислу Закона о раду, није могла да јој ускрати законско право на накнаду трошкова превоза у месту њеног пребивалишта. Тврдњу да је исплатом трошкова локалног превоза тужиљи плаћен трошак у месту њеног пребивалишта тужени није доказао, јер из писане изјаве обрачунског радника од 13.04.2022. године то не про изиалзи, а оцена садржине те исправе од стране нижестепених судова није прихватљива јер је образложена растојањем аутобуске станице у Кули и места тужиљиног рада, које није одлучујуће за право тужиље на накнду потраживаних трошкова.

Из тих разлога, на основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у другом ставу изреке - преиначене обе нижестепене пресуде и обавезана тужена на исплату утуженог новчаног потраживања, у висини утврђеној налазом вештака, на који странке нису имали примедбе.

Одлука о трошковима целокупног поступка, садржана у трећем ставу изреке, донета је на основу члана 165. став 2. у вези са члановима 153. став 1. и 154. ЗПП. Тужиљи су досуђени трошкови за састав тужбе и једног поднеска у износу од по 16.200,00 динара, жалбе и ревизије у износу од по 32.400,00 динара, заступања на три одржана рочишта у износу од по 21.500,00 динара и пет неодржаних рочишта у износу од по 13.500,00 динара, предујма за вештачење у износу од 15.000,00 динара и судских такси за тужбу у износу од 4.700.00 динара, првостепену пресуду у износу од 4.550,00 динара, жалбу и другостепену пресуду у износу од по 4.550,00 динара, ревизију у износу од 9.100,00 динара и одлуку о ревизији у износу од 13.350,00 динара.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић