Врховни суд је испитао побијану одлуку применом члана 408. ЗПП, па је оценио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била ангажована код туженог од 04.11.2019. године на пословима ... и ..., по основу Уговора о обављању привремених и повремених послова који је закључила са Trenkwalder кадровске услуге д.о.о. Решењем о отказу уговора о раду број ...-.../... од 27.04.2020. године, донетом од стране Trenkwalder кадровске услуге - Агенција за привремено запошљавање д.о.о. Београд, тужиљи је отказан уговор о раду број ...-.../... од 01.03.2020. године са припадајућим анексима, на пословима ... у преради дрвета, због престанка привремено повећаног обима посла као разлога за заснивање радног односа на одређено време са агенцијом као послодавцем. Тужиља је са туженим, као послодавцем закључила уговор о раду на одређено време број .../... од 27.04.2020. године за обављање послова ... на ..., ... и ..., према којем је ступила на рад 28.04.2020. године, као и осам сукцесивно припадајућих Анекса Уговора о раду. Истеком Анекса Уговора о раду бр. ... од 27.01.2022. године, тужиљи је решењем туженог од 28.02.2022. године престао радни однос на одређено време на пословима помоћног радника на машинама за обраду и прераду дрвета, услед протека рока на који је тужиља засновала радни однос.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања правилно су нижестепени судови применили материјално право када су одбили тужбени захтев за утврђење преображаја радног односа тужиље на одређено време у радни однос на неодређено време, за поништај решења којим је тужиљи престао радни однос и за враћање на рад.

Ревизијом се неосновано оспорава правилност примене материјалног права.

Закон о раду („Службени гласник РС“ број 24/2005... 95/2018) чланом 37. прописује да уговор о раду може да се закључи на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1.). Послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2.). Ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 5.); чланом 175.став 1. тачка 1. да радни однос престаје истеком рока на који је заснован; док чланом 197. да послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са: 1) незапосленим лицем; 2) запосленим који ради непуно радно време – до пуног радног времена; 3) корисником старосне пензије (став 1.). Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику (став 2.).

У конкретном случају, и по оцени Врховног суда, нису испуњени законски услови за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време применом члана 37. Закона о раду, јер је тужиља по основу закљученог уговора о раду и закључених анекса уговора о раду са туженим као послодавцем, имала статус запосленог лица на одређено време за период краћи од 24. месеца (од 28.04.2020. године до 28.02.2022. године).

Супротно наводима ревизије, околност да је тужиља код туженог била радно анагажована у периоду од 04.11.2019. године до дана престанка радног односа 28.02.2022. године, је без утицаја. Тужиља је била радно ангажована код туженог по различитим основима, а у периоду од 04.11.2019. године до 27.04.2020. године радно ангажовање тужиља је обављала на основу уговора о привременим и повременим пословима и уговора о раду на одређено време закљученим са агенцијом, а не са туженим. Период радног ангаживања тужиље по основу уговора о привременим и повременим пословима закљученим са агенцијом, не може се урачунати у рок из члана 37. Закона о раду, јер је реч о раду ван радног односа у смислу члана 197. истог Закона који је тужена обављала за туженог као корисника услуга агенције. Даљи период радног ангажовања тужиље код туженог по основу закљученог уговора о раду на одређено време са агенцијом не може се урачунати у рок из члана 37. Закона о раду, јер је у том периоду послодавац тужиље била агенација а не тужени у смислу члана 2 Закона о агенцијском запошљавању. Осим тога послови које је тужиља обављала у статусу запосленог на одређено време код агенције нису били истоврсни са пословима које је у истом статусу обављала по основу закљученог уговора о раду са туженим. У смислу изнетог, радно ангажовање тужиље код туженог по наведеним основима, за период до закључења уговора о раду на одређено време са туженим, не може бити урачунато у рок и довести до преображаја у радни однос на неодређено време.

С тим у вези, побијано решење туженог је законито, јер је радни однос тужиље престао истеком временског периода на који је заснован Анексом уговором о раду број 8., дана 28.02.2022. године, сагласно члану 175. став 1. тачка 1. Закона о раду, па супротно наводима ревизије нису испуњени услови из члана 191. став 1. Закона о раду за враћање тужиље на рад.

Како се осталим наводима ревизије оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, са којих разлога се ревизија не може изјавити и понављају наводи жалбе, истицани и у току поступка пред првостепеним судом, у погледу привидности уговора о привременим и повременим пословима, који су предмет правилне оцене нижестепених судова, исти су оцењени као неосновани и без утицаја на другачије одлучивање у овој правној ставри.

Из наведених разлога, применом члана 414. ЗПП одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић