Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду, у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 18/20), и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Тужиља неосновано у ревизији указује на битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. Закона о парничном поступку, учињену у поступку пред другостепеним судом неправилном оценом доказа, у смислу одредбе члана 8.истог Закона, имајући у виду да је другостепена пресуда донета у седници већа, на основу чињеничног стања утврђеног у првостепеном поступку, што искључује примену одредбе члана 8. Закона о парничном поступку.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је по струци дипломирани правник са положеним правосудним испитом и у радном односу је код туженог, почев од 05.10.1992. године. У периоду од 2002.године до 2015.године била је распоређена на пословима руководиоца Службе за правне и кадровске послове у радној јединици ''ББ'', са коефицијентом зараде од 3.630. Ступањем на снагу Правилника о организацији и систематизацији послова код туженог од 01.10.2015. године, дошло је до организационих промена, тако што је формирана регионална радна јединица „ВВ'' од дотадашње три радне јединице, док је радна јединица ''ББ'' постала подручна јединица вишег ранга ''ББ' у оквиру регионалне радне јединице ''ВВ'' и тиме добила нижи организациони облик и нижи ниво овлашћења од оних које је имала пре реорганизације. Самим тим, одређени број руководећих запослених је добио понуду за закључење анекса уговора о раду у складу са постојећим радним местима у новој организацији. Служба за правне и кадровске послове у РЈ ''ББ'', као организациони део, је престала да постоји, а руководиоци служби у подручним јединицама премештени су на послове руководилаца одељења са коефицијентом 3.175. Тужиља је премештена на послове руководиоца одељења за заједничке послове који су били одговарајући за њену стручну спрему. Новим изменама од 01.04.2016. године у подручним јединицама су, уместо одељења, формирана самостална одељења, па је тужени доставио тужиљи понуду за премештај од 22.03.2016. године, коју је тужиља прихватила и потписала сагласност за закључење анекса уговора о раду од 22.03.2016. године, којим је распоређена на послове главног сарадника са коефицијентом од 3.090. Тужиља није спорила законитост тог анекса. Због немогућности добре пословне сарадње и непоштовања ауторитета својих руководилаца, тужиља није напредовала. У периоду од 1995. године до 2000. године тужиља је, према сопственој тврдњи, била члан Демократске странке, а после тога није била члан ниједне политичке странке, нити је била политички ангажована у било којој странци. Све до 2015.године она је обављала послове руководиоца службе за правне и кадровске послове у радној јединици ''ББ'', пре организационих промена услед којих је ова радна јединица добила нижи организациони облик, а запослени нижи ниво овлашћења. Тужени је пружио доказе да разлози због којих тужиља касније није напредовала на неко од руководећих позиција, нису последица њеног ранијег политичког ангажовања, већ чињенице да није постојала добра пословна сарадња између тужиље и осталих руководилаца, чије ауторитете она није признавала готово свакодневно изазивајући свађу са својим руководиоцем, јер тужиља сматра да у пословима правне струке има највише искуства и да је најстручнија у односу на остали руководећи кадар код туженог.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да тужиља није доказала да је по основу политичког опредељења вршена њена дискриминација, па и дискриминација која се односи на напредовање у служби, а пошто не постоје било која друга лична својства на страни тужиље која су прописана као дискриминација или дискриминаторско поступање, а ни лична својства која нису изричито прописана законом а која би могла да представљају дискриминацију, тужбени захтев тужиље за накнаду штете, како нематеријалне тако и материјалне, је одбијен. По мишљењу нижестепених судова, чињеница да је тужиља испуњавала формалне услове за радна места водећег сарадника и руководиоца одељења, али да до њеног распоређивања на та места није дошло због дискреционог права директора да одлучи коме ће од запослених радника, који испуњавају формалне услове, да повери одређене послове, не значи постојање дискриминације, јер да би постојала дискриминација није довољно да постоји само различито поступање према тужиљи у односу на друге запослене, већ је потребно да се то различито поступање чини на основу неког личног својства, што у овом случају није доказано.

По оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Забрана дискриминације у области рада прописана је Уставом, а ближе регулисана Законом о забрани дискриминације (''Службени гласник РС'', бр. 22/09) и Законом о раду. Према члану 16. став 1. Закона о забрани дискриминације, забрањена је дискриминација у области рада, односно нарушавање једнаких могућности за заснивање радног односа или уживање, под једнаким условима, свих права у области рада, као што су право на рад, на слободан избор запослења, на напредовање у служби, на стручно усавршавање и професионалну рехабилитацију, на једнаку заштиту на раду и једнаке вредности, на правичне и задовољавајуће услове рада, на одмор, на образовање и ступање у синдикат, као и на заштиту од незапослености. Заштиту од дискриминације из става 1. овог члана, ужива лице у радном односу, лице које обавља привремене и повремене послове или послове по уговору о делу или другом уговору, лице на допунском раду, лице које обавља јавну функцију, припадник војске, лице које тражи посао, студент и ученик на пракси, лице на стручном оспособљавању и усавршавању, без заснивања радног односа, волонтер и свако друго лице које по било ком основу учествује у раду. Закон о забрани дискриминације, у члану 2. став 1. тачка 1. прописује да изрази ''дискриминација'' и ''дискриминаторско поступање'' означавају свако неоправдано прављење разлике или неједнако поступање, односно пропуштање (искључивање, ограничавање или давање првенства), у односу на лица или групе, као и чланове њихових породица или њима блиска лица, на отворен или прикривен начин, а који се заснива на неком личном својству.

Основна карактеристика дискриминације јесте прављење разлике између лица које тврди да је дискриминисано и других лица у истој или сличној ситуацији, које при том мора бити неоправдано и мора бити везано за неко лично својство дискриминисаног лица. Такође, на основу одредбе члана 45. став 2. Закона о забрани дискриминације, лице које тврди да је дискриминисано мора да учини вероватним акт дискриминације, односно да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а то представља неопходну претпоставку да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.

У конкретном случају, тужиља тврди да је је дискриминисана јер су на радна места руководиоца одељења и на места водећих сарадника распоређивани запослени са мање радног искуства него што је њено и са нижим квалификацијама, а то образлаже чињеницом да је она у периоду од 1995. године до 2000. године била члан Демократске странке. Међутим, управо је у том периоду тужиља, све до 2015.године, обављала послове руководиоца Службе за правне и кадровске послове у радној јединици ''ББ'', што значи да њено чланство у политичкој странци није било сметња да обавља послове руководиоца код тужене. Такође је тужени доказао да тужиља, након организационих промена, није напредовала у служби, јер није постојала добра пословна сарадња између ње и осталих руководилаца, а не због неког личног својства тужиље које би било основ за постојање дискриминације.

С обзиром на изложено, неосновани су наводи ревизије тужиље о погрешној примени материјалног права, пошто из утврђеног чињеничног стања не следи да је тужени неоправдано ставио тужиљу у неповољнији положај у односу на друге запослене и то из разлога који би представљали дискриминацију према тужиљи, па је њен тужбени захтев за накнаду, како нематеријалне тако и материјалне штете, правилно одбијен.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је одлуку као у изреци донео применом члана 414. став 1. Закона о парничном поступку.

Председник већа - судија

Добрила Страјина, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић