Против наведене правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ...18/20) па је нашао да је ревизија тужиоца основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју Врховни касациони суд пази по службеној дужности, док се на друге битне повреде одредаба парничног поступка ревизијом тужиоца одређено не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је решењем Скупштине општине Прокупље број .. од 26.12.2017. године именован за вршиоца дужности директора туженог до именовања директора по спроведеном јавном конкурсу, а најдуже до 6 месеци. По том основу између странака у поступку закључен је Уговор о раду број .. дана 26.12.2017. године којим тужилац као в.д. директор заснива радни однос на одређено време почев од 27.12.2017. године, најкасније до 26.06.2018. године. Чланом 11. овог уговора уговорено је да тужени може в.д. директору исплатити отпремнину при одласку у пензију. Тужилац је ...2017. године испунио услов за остваривање права на старосну пензију, односно навршио је 65 година живота. Током маја и јуна 2018. године обраћао се Надзорном одбору туженог (29.05.2018. године) и оснивачу туженог (01.06.2018. године), са захтевом за раскид уговора о раду, односно разрешење в.д. директора, будући да је стекао право на старосну пензију ...2017. године. Решењем СО Прокупље број .. од 18.06.2018. године утврђен је престанак мандата тужиоцу као вршиоцу дужности туженог дана 14.06.2018. године, због поднете оставке. Решењем туженог број .. од 21.06.2018. године тужиоцу коме је престао мандат 14.06.2018. године (због поднете оставке), отказан је уговор о раду и одјављен је са осигурања истог датума по основу престанка функције. Наведено решење о престанку радног односа тужилац није оспоравао. Тужбеним захтевом тражи се исплата неисплаћене отпремнине због одласка у пензију чија је висина утврђена на основу налаза и мишљења вештака за економско-финансијску област применом члана 34. Колективног уговора туженог од 22.09.2014. године у износу од две просечне зараде запосленог у моменту исплате од 219.263,86 динара и члана 64. Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналноj делатности на територији Републике Србије у износу од три зараде коју је запослени остварио за месец који преходи месецу у којем се исплаћује отпремнина од 328.895,79 динара у складу са којим је тужилац определио коначно постављен тужбени захтев. Средства за исплату отпремнине у висини три (бруто) зараде тужиоца била су обухваћена финансијским планом и програмом пословања у 2018. години код туженог.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредаба члана 119. став 1. тачка 1. Закона о раду и члана 64. Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналноj делатности на територији Републике Србије, у вези са одредбама члана 154. став 1. и 172. Закона о облигационим односима, оценио да тужилац има право на исплату отпремнине у износу од три зараде будући да је решење оснивача туженог којим је утврђен престанак мандата са функције в.д.директора и решење о престанку радног односа донето на основу захтева тужиоца пре истека мандата због одласка у пензију, те да чињеница да у одлукама није наведен разлог оставке не ослобађа туженог обавезе да му исплати тражено новчано потраживање, због чега је усвојио тужбени захтев у износу утврђеном налазом и мишљењем судског вештака.

Другостепени суд је усвојио жалбу тужене и преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио тужбени захтев тужиоца применом одредаба члана 119. став 1. тачка 1. Закона о раду, члана 19, 82. и 82а Закона о пензијском и инвалидском осигурању, члана 46. став 1. и 47. Закона о јавним предузећима и правила о терету доказивања, налазећи да није од значаја што је тужилац подносио захтеве Надзорном одбору туженог и оснивачу туженог, јер је услов за стицање права на пензију испунио шест месеци пре именовања на функцију в.д. директора имајући у виду да је 65 година живота напунио ...2017. године, а да је уговор о раду са туженим закључио 27.12.2017. године и да му је мандат престао због поднете оставке а не због одлака у старосну пензију, а да није доказао да ли је и код ког послоавца био у радном односу у тренутку стицања права на пензију (...2017. године) и да ли му је евентуално исплаћена отпремнина.

По оцени Врховног касационог суда, становиште другостепеног суда је засновано на погрешној примени материјалног права.

Закон о раду је императивном нормом садржаној у одредби члана 119. став 1. тач.1, установио дужност послодавца да исплати запосленом отпремнину при одласку у пензију у складу са општим актом, а најмање у висини две просечне зараде у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за статистику. У складу са овом одредбом закона, запослени има право на отпремнину само ако му радни однос престаје ради остваривања права на пензију, без обзира да ли је у питању старосна, инвалидска или породична пензија, а право на исплату, као ни висина отпремнине, не зависе од времена које је запослени провео код послодавца који му исплаћује отпремнину. Закон не прецизира као додатан услов врсту радног односа за остваривање овог права, што значи да запослени на одређено време остварује ово право, под условом да му престане радни однос због стицања услова за остваривање права на пензију, пре истека времена на које је засновао радни однос. Такође, исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа које се у смислу члана 60. став 4. Устава РС нико не може одрећи.

Према одредбама чланова 46. став 1. и 47. Закона о јавним предузећима („Службени гласник РС“, бр. 15/2016), мандат директора престаје истеком периода на који је именован, оставком и разрешењем, а оставка се подноси у писаној форми органу надлежном за именовање директора јавног предузећа. Вршилац дужности директора може се именовати до именовања директора јавног предузећа по спроведеном јавном конкурсу и има сва права, обавезе и овлашћења која има директор јавног предузећа (члан 52. став 1. и 5. истог закона).

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је уговором о раду на одређено време засновао радни однос са туженим послодавцем у складу са одредбом члана 48. Закона о раду и као лице које је обављао послове в.д. директора има право на накнаду за рад и друга права у складу са уговором. У нормативном делу тог уговора, у члану 11, уговорено је да тужени може тужиоцу као в.д. директору исплатити отпремнину при одласку у пензију.

У конкретном случају тужиоцу радни однос није престао истеком мандата, односно рока на који је заснован, нити је разрешен пре истека периода на који је именован из законом одређених разлога, већ у складу са поднетим захтевом оснивачу туженог и послодавцу у којем је јасно исказан основ – одлазак у пензију, по којим захтевима је и поступљено. Чињеница да у одлукама није наведен разлог оставке не ослобађа туженог обавезе да му исплати тражено новчано потраживање гарантовано законом, на шта се основно ревизијом тужиоца указује. Ово нарочито ако се има у виду да наведен разлог у оставци између осталих, обухвата и стицање права на старосну пензију за време трајања радног односа, јер као посебан разлог није садржан у Закону о јавним предузећима.

Такође, када запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања (члан 175. став 1. тачка 2. Закона раду) као основ престанака радног односа због навршеног радог века и одјава са обавезног социјалног осигурања не наступа по сили закона, већ у складу са захтевом запосленог ради реализације права из пензијског и инвалидског осигурања и када послодавац о томе донесе одлуку, а којој је у конкретном случају претходила одлука оснивача туженог у складу са законом.

Осим тога, закључак другостепеног суда заснован на правилима о терету доказивања не може прихватити, јер доказивање чињеница које спречавају остваривање права или услед којих је право престало да постоји је на туженом послодавцу сагласно члану 231. став 3. ЗПП, а у супротном, тужени као послодавац мора сносити ризик таквог пропуста. Како је тужилац као доказ постојања основа и висине свог потраживања доставио исправе које је поседовао и предложио доказе на основу којих је определио тужбени захтев, док тужена, која је оспоравала тужбени захтев, није доставила доказе за своје тврдње, то није било места оцени другостепеног суда да су правила о терету доказивања погрешно примењена у првостепеној пресуди,.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд налази да је правилно становиште и закључак првостепеног суда да тужиоцу припада право на исплату отпремнине у висини утврђеној применом члана 64.Посебног колективног уговора за јавна предузећа у комуналноj делатности на територији Републике Србије, у вези члана 8. Закона о раду, а која средства су за ту намену и у тој висини обезбеђена финансијском планом и програмом пословања у 2018. години код туженог. При том имајући у виду да Колективни уговор туженог од 22.09.2014. године није био у примени у време стицања права, а да нов Колективног уговора туженог из 2017. године није био ступио на снагу. Због тога је другостепена пресуда преиначена и тужиоцу досуђен утужени износ.

Правилном применом одредбе члана 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, одлучено је о накнади трошкова првостепеног поступка.

На основу члана 416. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Како је тужилац успео у поступку по ревизији, то му на основу члана 165. став 2. у вези чланова 163. став 2, 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП, припадају трошкови ревизијског поступка. Висина накнаде ових трошкова одмерена је према опредељеном захтеву и то на име састава ревизије од 12.000,00 динара, према АТ важећој у време предузимања ове парничне радње. Тужиоцу нису признати трошкови на име судских такси, с обзиром на то да захтев за накнаду трошкова спора у том делу није опредељен по врсти трошкова, у складу са одредбом члана 163. става 2. ЗПП.

На основу члана165. став 2. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић