Апелациони суд у Београду, пресудом Гж1 3676/19 од 17.07.2020. године,одбио је као неосновану жалбу тужиље и потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П1 3329/15 од 12.02.2019. године, у ставу првом, другом, трећем, четвртом, петом и седмом изреке пресуде (став први изреке). Преиначио је решење о трошковима поступка садржано у ставу осмом изреке пресуде, тако што је одредио да свака странка сноси своје трошкове поступка (став други изреке). Одбио је захтеве тужиље и туженог за накнаду трошкова поступка по жалби (став трећи изреке).

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 49/13-УС, 74/13 – УС, 55/14,87/18 и 18/20) и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку пред нижестепеним судовима, није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју овај суд пази по службеној дужности, на основу члана 408. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је радни однос код туженог засновала на неодређено време на пословима шефа књиговодства у организационој јединици Службе за правне, економске и финансијске послове, на основу уговора о раду од 31.12.2010. године. Тужиља је затим обављала послове руководиоца економско финансијских послова, на основу Анекса уговора о раду од 22.05.2013. године. Дана 30.09.2015. године, тужени је донео упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду тужиљи, којим је упозорена да су се стекли услови за отказ уговора о раду, због учињених повреда радних обавеза и то несавесног и немарног извршавања истих, предвиђених Посебним колективним уговором здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединице локалне самоуправе, као и уговором о раду од 31.12.2010. године, у складу са законом. У образложењу упозорења наведене су конкретне повреде радних обавеза, разлози и докази са изјавама тужиље, која потврђује своје пропусте и остављен је тужиљи рок од 8 дана за изјашњење. Оспореним решењем од 24.11.2015. године, тужиљи је престао радни однос код туженог отказом уговора о раду, јер је својом кривицом учинила повреду радних обавеза и то несавесно и немарно извршавање радних обавеза и других повреда радних обавеза утврђених Посебним колективним уговором за здравствене установе, чији је оснивач Република Србија и предвиђених и уговором о раду. У образложењу оспореног решења наведене су све повреде радних обавеза које се тужиљи стављају на терет и докази на основу којих је тужени утврдио, као и изјаве тужиље дате у поступку изјашњења на упозорење.

Решењем о коришћењу годишњег одмора од 03.07.2014. године, тужиљи је утврђен годишњи одмор за 2014. годину у трајању од 30 радних дана, с тим што се на захтев тужиље одређује да ће се исти користити у деловима, тако да је тужиља годишњи одмор у 2014. години користила у више делова, те је од 30 радних дана искористила 23 радна дана годишњег одмора, док је остало некоришћених 7 радних дана годишњег одмора за 2014. годину. Тужени је донео и решење о коришћењу годишњег одмора за 2015. годину у трајању од 30 радних дана, од којих је тужиља искористила 17,5 радних дана годишњег одмора, док је за неискоришћене дане годишњег одмора за 2015. годину тужени исплатио тужиљи накнаду у износу од 61.232,88 динара (тужба је поднета 29.12.2015. године).

Према образложењу побијане другостепене пресуде, тужиља је учинила две од неколико описаних повреда радних обавеза, а које се тичу кашњења у исплати рачуна за комуналне услуге и плаћање рачуна за фирму „Технодент“, са којом у то време тужени није закључио уговор о пружању услуга. Тужиља није спорила да је уговор о пружању услуга, сервиса и одржавања, који је закључен између туженог и фирме „Технодент“ престао да важи 02.06.2015. године, а да је супротно томе 24.07.2015. године тужиља предложила директору туженог да се плати рачун за услуге овог предузећа, иако те услуге, па самим тим и рачун, нису имали правни основ, јер је уговор престао да важи. Тужиља је 24.07.2015. године, дала изјаву коју је тужени доставио уз одговор на тужбу, да је наведеног датума донела на потпис директорки рачун наведене фирме, да је директорка питала да ли је уговор важећи и да јој је тужиља позитивно одговорила, после чега је провером утврђено да је уговор престао да важи 02.06.2015. године, што ни тужиља није спорила. Тужиља је обављала послове руководиоца економско финансијких послова и била дужна између осталог да води рачуна о томе да ли је уговор о пружању ових услуга и даље био на снази, а то је могла да уочи, јер је њена служба располагала са тим уговором, с обзиром на то да су се услуге плаћале преко сектора чији је руководилац управо тужиља и то на основу наведеног уговора, на који начин је тужиља учинила повреду радне обавезе, јер је по истеку важећег уговора извршила исплату фирми „Технодент“. Затим, да је тужиља учинила и повреду радне обавезе у погледу неблаговременог плаћања рачуна, јер је као шеф рачуноводства, а потом и као руководилац економско финансијских послова према Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији послова код туженог из 2014. године, између осталог обављала и послове организације и руковођења процесом рада у том одељењу, па је била одговорна и за документацију и евиденцију о раду, учествовала у изради и примени општих аката о економско финансијског области, обезбеђивала доступност економско финансијских послова директору и органима туженог. У погледу повреде радне обавеза која се односи на плаћање рачуна тужиља је дала изјаву 16.07.2015. године, у којој је изјавила да су рачуни за комунални услуге плаћени са закашњењем, односно после протека рока доспелости и да је тужиља у својој изјави навела, да није спорно да неки рачуни за комуналне услуге нису плаћени у року и да се ради о периоду од пет дана, али да то није одговорност тужиље, већ онога ко врши књижење, односно у конкретном случају књиговође чији је тужиља била шеф.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, правилно је одбијен тужбени захтев тужиље за поништај оспореног решења о престанку радног односа отказом уговором о раду, да се обавеже тужени да врати тужиљу на рад, да накнади тужиљи штету у висини изгубљене зараде, уплати припадајуће доприносе на тражени износ изгубљене зараде, да исплати тужиљи одређене новчане износе на име увећане зараде за прековремени рад и да уплати тужиљи на име накнаде штете за неискоришћени одмор за 2014. годину припадајуће доприносе.

У спору из радног односа, суд законитост решења цени са становишта правилности примене материјалног права, повреде правила поступка и чињеничног стања из оспореног решења.

Оспорено решење о престаку радног односа тужиљи отказом уговора о раду од 24.11.2015. године, донето је на основу одредби члана 179. став 2. тач. 1. и 5. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14), као и одредбе члана 111. Посебног колективног уговора за здравствене установе, чији је оснивач Република Србије, аутономна покрајина и јединице локалне самоуправе.

Одредбом члана 179. став 2. тачка 1. Закона о раду је прописано да, послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који својом кривицом учини повреду радне обавезе и то ако несавесно или немарно извршава радне обавезе, а тачком 5. истог става ако учини другу повреду радне обавезе утврђену општим актом, односно уговором о раду.

С обзиром да је утврђено да су тачне чињенице на којима је засновано спорено решење и да је исто донето у складу са законом регулисаним поступком, имајући у виду да је доношењу спореног решења претходило упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду у смислу члана 180. Закона о раду и спорно решење донето на основу одредбе члана 179. став 2. тачка 1. истог закона, то су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

За доношење решења о престанку радног односа отказом уговора о раду довољно је постојање једног отказног разлога, због чега нису од утицаја на другачију одлуку овога суда наводи ревизије, да тужиља није учинила ниједну од пет повреда радних обавеза које су наведене као разлог за отказ, укључујући и две за које је другостепени суд, као и првостепени суд утврдио да су извршене кривицом тужиље.

Нису од утицаја на другачију одлуку овог суда наводи ревизије којима се указује, да је тужиља јасно истакла током поступка да су сервисери контактирани пре истека уговора и дошли да изврше услугу поправке, али да због техничких проблема, одложене поправке истог уређаја датум на рачуну означен као датум када су оспособили апарат, с тим да су услугу извршили у складу са важећим уговором (у односу на „Технодент“), с обзиром на утврђену чињеницу да је рачун за обављене радова фирми „Технодент“ плаћен 24.07.2015. године, по истеку уговора који је тужени имао са истим до 02.06.2015. године, као и наводи да су рачуни за комуналне услуге плаћени само пар дана после доспећа и да за ту конкретну врсту трошкова нису била дозначена средства, као и наводи о прековременом раду.

Како је одбијен тужбени захтев тужиље за поништај оспореног решења о престаку радног односа отказом уговора о раду, правилно је одбијен и тужбени захтев тужиље за враћање на рад код туженог, као и накнаду штете на име изгубљене зараде и уплату тражених доприноса на износ изгубљене зараде.

С обзиром да се одбија као неоснована ревизија тужиље, то није неопходно даље детаљно образлагати ову пресуду, већ се тужиља као ревидент упућује на образложење побијане другостепене пресуде, да се непотребно не би понављало у смислу одредбе члана 414. став 2. ЗПП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа-судија

Слађана Накић Момировић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић