Република Србија
ВРХОВНИ СУД
Рев2 3257/2023
19.11.2025. година
Београд

Врховни суд, у већу састављеном од судија: Бранке Дражић, председника већа, Марине Милановић, Весне Мастиловић, Иване Рађеновић и Владиславе Милићевић, чланова већа, у парници тужиља АА из ..., ББ из ..., ВВ из ..., ГГ из ... и ДД из ..., чији је заједнички пуномоћник Драган Благојевић, адвокат из ..., против тужених Агенције за вођење спорова у поступку приватизације са седиштем у Београду, чији је пуномоћник Марија Ивановић, адвокат из ... и Републике Србије, коју заступа Државно правобранилаштво, ради исплате, одлучујући о ревизијама тужиља и тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, изјављеним против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3688/22 од 18.11.2022. године и допунског решења истог суда под истим бројем од 03.02.2023. године, у седници одржаној 19.11.2025. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

УСВАЈА СЕ ревизија тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, па се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 3688/22 од 18.11.2022. године УКИДА у ставовима првом, трећем и четвртом изреке и предмет враћа Апелационом суду у Београду на поновно суђење.

ДОЗВОЉАВА СЕ одлучивање о ревизији тужиља изјављеној против става другог изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1 3688/22 од 18.11.2022. године и допунског решења истог суда Гж1 3688/22 од 03.02.2023. године као изузетно дозвољеној.

УКИДАЈУ СЕ пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 3688/22 од 18.11.2022. године, у ставу другом изреке, допунско решење истог суда Гж1 3688/22 од 03.02.2023. године и пресуда Трећег основног суда у Београду П1 49/20 од 11.02.2021. године у делу става првог изреке, којим је одбијен тужбени захтев у односу на тужену Републику Србију и у ставу другом изреке и у том делу предмет враћа Трећем основном суду у Београду на поновно одлучивање.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Трећег основног суда у Београду П1 49/20 од 11.02.2021. године, ставом првим изреке, одбијен је тужбени захтев којим је тражено да се обавежу тужене Агенција за вођење спорова у поступку приватизације и Република Србија да солидарно свакој од тужиља исплате појединачне износе ближе наведене у том ставу изреке са законском затезном каматом од доспећа па до исплате, као и да им накнаде трошкове парничног поступка, као неоснован. Ставом другим изреке, обавезане су тужиље да туженој Републици Србији солидарно накнаде трошкове поступка од 234.750,00 динара. Ставом трећим изреке, одбијен је као неоснован захтев Агенције за вођење спорова у поступку приватизације за накнаду трошкова парничног поступка.

Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 3688/22 од 18.11.2022. године, ставом првим изреке, преиначена је првостепена пресуда тако што је обавезана тужена Агенција за вођење спорова у поступку приватизације да свакој од тужиља исплати појединачне новчане износе ближе наведене у том ставу изреке са законском затезном каматом од дана доспелости потраживања па до исплате. Ставом другим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиља и потврђена првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, којим је одбијен захтев тужиља да се обавеже тужена Република Србија да им солидарно исплати износе ближе наведене у ставу првом изреке. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима парничног поступка из става трећег изреке првостепене пресуде тако што је обавезана првотужена Агенција за вођење спорова у поступку приватизације да тужиљама накнади трошкове парничног поступка у износу од 453.174,00 динара. Ставом четвртим изреке, обавезана је тужена Агенција за вођење спорова у постпуку приватизације да тужиљама накнади трошкове другостепеног поступка у износу од 218.992,00 динара. Допунским решењем Апелационог суда у Београду Гж1 3688/22 од 03.02.2023. године, одбијена је као неоснована жалба тужиља и потврђено решење о трошковима поступка из става другог изреке првостепене пресуде.

Против правноснажне пресуде и допунског решења другостепеног суда, тужиље су благовремено изјавиле ревизију, побијајући пресуду у ставу другом изреке, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, а допунско решење у целини, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Тужена Република Србија је поднела одговор на ревизију тужиља. 

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена Агенција за вођење спорова у поступку приватизације благовремено је изјавила ревизију побијајући је у ставовима првом, трећем и четвртом изреке, како то произлази из навода ревизије из свих законом прописаних разлога због којих се ревизија може изјавити.

Тужиље су поднеле одговор на ревизију Агенције за вођење спорова у поступку приватизације.

Одлучујући о ревизији тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације Врховни суд је испитао другостепену пресуду у побијаним деловима у смислу члана 408. у вези члана 413. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/2011...18/2020 и 10/2023 – др. закон у даљем тексту: ЗПП) и оценио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нису учињене ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. и 2. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиље су биле у радном односу код Компаније „International CG“ и Компаније „General Export“ ДП у стечају. Ове компаније су током поступка реструктурирања, дана 27.05.2008. године, објавиле јавни позив ради пријављивања лица која остварују право на новчану накнаду у складу са програмом реструктурирања. Решењем Агенције за приватизацију, правног претходника тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, бр.1572/2 од 24.12.2007. године и бр.569/5 од 26.12.2007. године, прихваћени су програми реструктурирња чији су саставни део социјални програми којима је предвиђена исплата новчане накнаде у висини од нето 200 евра за сваку пуну годину радног стажа, према времену проведеном на раду у ефективном трајању, коју запослени и бивши запослени остварују у овим компанијама, укључујући зависна друштва која су основана од стране истих закључно са 31.12.2007. године, уколико су држављани РС и уз сагласност за исплату Министарства финансија. Програмом је предвиђено и да се пријављивање за бивше запослене врши у Београду у периоду од 09.06.2008. године до 31.07.2008. године. Према прегледу евидентираних радника по основу исплате накнаде од 200 евра по години радног стажа, за период од 09.06.2008. године до 14.11.2008. године евидентиране су и тужиље. Дан испуњења за имовинску целину Компаније „International CG“ ДП у реструктурирању Блок XX наступио је 25.06.2008. године, а за имовинску целину „Копаоник“ 29.05.2009. године. У складу са важећим програмом реструктурирања Агенција за приватизацију РС обавестила је 01.06.2009. године Министарство економије и регионалног развоја да је за обе имовинске целине наступио дан испуњења. Министарство економије и регионалног развоја обратило се Министарству финансија ради добијања сагласности за исплату накнаде запосленима и бившим запосленима у наведеним компанијама. Министарство финансија РС је дописом од 03.07.2009. године обавестило Министарство економије и регионалног развоја да је могуће прихватити исплату ове накнаде из средстава буџета само под условом да се реализација врши у оквиру средстава опредељених Законом о буџету РС за 2009. годину, без ангажовања додатних средстава из буџета. Тужиљама новчана накнада предвиђена програмом реструктурирања, за чију исплату су се пријавиле, није исплаћена.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је одбио тужбени захтев у односу на обе тужене, оценивши да тужиљама потраживање на које су имале право и за које су се пријавиле није остало неисплаћено услед незаконтог поступања правног претходника тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, односно незаконитог и неправилног поступања Агенције за приватизацију, јер иако су средства од продаје имовине субјеката приватизације (наведених компанија) уплаћена на рачун Агенције за приватизацију, она сходно одредби члана 41б Закона о приватизацији служе за намирење свих поверилаца, па у том смислу Агенција за приватизацију није имала основ нити овлашћење да средства остварена продајом имовине исплати само неким од поверилаца, па и овде тужиљама. Такође, до штете чију накнаду тужиље потражују у овом спору није дошло услед незаконитог и неправилног органа тужене Републике Србије, нити постоји узрочно- последична веза између радњи или пропуштања органа ове тужене и настанка штете за тужиоце.

Одлучујући о жалби тужиља, Апелациони суд у Београду је првостепену пресуду преиначио у односу на тужену Агенцију за вођење спорова у поступку приватизације као правног следбеника Агенције за приватизацију, оценивши да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право. Ово стога што је Агенција за приватизацију прихватила програм реструктурирања Компанија „Internacional CG“ и „Generalexport“ који у себи садржи социјални програм којим је утврђена висина потраживања запослених и бивших запослених на име новчане накнаде из средстава остварених продајом имовине компанија као субјеката приватизације и утврђен дан испуњења, односно доспелост, која је наступила за имовинске целине Блок XX и „Копаоник“, због чега постоји одговорност Агенције за приватизацију, односно сада њеног правног следбеника Агенције за вођење спорова у поступку приватизације, код чињенице да су се средства од продаје наведених имовинских целина бивших послодаваца тужиља налазила на рачуну Агенције за приватизацију, што произлази из извода банке у списима предмета од 17.06.2015. године. По оцени другостепеног суда штета коју су тужиље претрпеле је у узрочно последичној вези са неправилним и незаконитим радом Агенције за приватизацију, јер им Агенција није извршила исплату на коју по основу социјалног програма имају право. Другостепени суд је оценио да чињеница да је између Министарства финансија и Министарства за регионални развој настао спор у вези са исплатом наведених средстава, не може бити разлог да тужиље трпе штету, па је применом одредаба чл.4. став 1, 5. став 1, 23. став 8, 23. став 1. и 41б став 1. Закона о приватизацији као и члана 1. Закона о Агенцији за приватизацију и Уредбе у поступку и начину реструктурирања субјекта приватизације, као и применом одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, преиначио првостепену пресуду и ставом првим изреке, побијане пресуде тужбени захтев усвојио у односу на тужену Агенцију за вођење спорова у поступку приватизације.

По оцени Врховног суда неосновано се наводима ревизије тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације указује да је приликом доношења одлуке о пасивној легитимацији Агенције и њеној одговорности за штету другостепени суд погрешно применио материјално право.

По оцени Врховног суда, из утврђеног чињеничног стања произлази да су се средства остварена продајом имовинских целина Блок XX и „Копаоник“, у својини Компанија ДП „General export“ и ДП „Internaciona LCG“, које су биле у поступку реструктурирања као субјекти приватизације, налазила на рачуну Агенције за приватизацију. Програмом реструктурирања, који је агенција усвојила, била је предвиђена исплата радницима који су се пријавили након закључења трансакције за имовинске целине Блок XX и „Копаоник“, што је реализовано, па су се испунили услови за исплату из средстава која су била под контролом тужене Агенције за приватизацију, што међутим, није учињено, чиме је тужиљама које су се пријавиле за исплату, причињена штета.

Међутим, основано се ревизијом указује да другостепени суд није ценио приговор застарелости потраживања који је тужена Агенција истакла током првостепеног поступка. Наиме, тужена Агенција за приватизацију, правни претходник тужене Агенције за вођење спорова у поступку приватизације је у одговору на жалбу истакла приговор застарелости потраживања о коме другостепени суд приликом преиначења првостепене пресуде у односу на ову тужену и усвајања тужбеног захтева није одлучио, нити је утврдио датум доспелости исплате тражених накнада.

Како због погрешне примене материјалног права чињенично стање на коме је заснована побијана другостепена одлука из става првог изреке пресуде није потпуно и правилно утврђено, то је применом одредбе члана 416. став 1. ЗПП, побијана одлука у том делу укинута и предмет враћен другостепеном суду на поновно суђење, а укинуте су и одлуке о трошковима из става трећег и четвртог изреке побијане другостепене одлуке, с обзиром да одлука о њима зависи од коначног исхода спора.

На основу изложеног, одлучено је као у ставу првом изреке овог решења.

Разматрајући дозвољеност посебне ревизије тужиља изјављене против другостепене одлуке у ставу другом изреке, којим је одбијена жалба тужиља и потврђена првостепена пресуда у делу у коме је тужбени захтев одбијен у односу на тужену Републику Србију, имајући у виду различиту судску праксу у истој чињеничној и правној ситуацији израженој у пресудама Врховног касационог суда на коју се ревизијом указује, Врховни суд је оценио да су испуњени услови из члана 404. ЗПП, да се ревизија тужиља сматра изузетно дозвољеном, па је ради потребе уједначавња судске праксе донео одлуку као у ставу другом изреке.