Апелациони суд у Београду је ценио испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије, па је решењем Р4 120/15 од 15.01.2016. године, утврдио да је ревизија тужиље недопуштена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 31.10.2006. године, али је првостепена одлука којом је одлучено о тужбеном захтеву укинута решењем Апелационог суда у Београду од 24.10.2012. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. Побијана другостепена пресуда донета после 31.05.2014. године, односно после ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр.55/14), па се у складу са одредбом члана 506. став 2 ЗПП („Службени гласник РС“ бр.72/11) у вези члана 23. став 1. Закона о изменама и допунама ЗПП, у конкретном случају примењују одредбе Закона о парничном поступку који је објављен у „Службеном гласнику РС“ бр.72/11 и 55/14.

Применом члана 404. став 1. наведеног ЗПП, посебна ревизија се може изјавити због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда, потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и када је потребно ново тумачење права. Према ставу 2. истог члана, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије Врховни касациони суд цени у већу од пет судија.

Имајући у виду да је решењем Р4 120/15 од 15.01.2016. године, испуњеност услова за изузетну дозвољеност ревизије ценио Апелациони суду у Београду, иако за то није био стварно надлежан, применом члана 404. став 2. ЗПП, Врховни касациони суд је укинуо решење и сам одлучио о предлогу тужиље, односно одлучио као у ставу првом изреке.

У конкретној правној ствари одбијен је тужбени захтев којим је тужиља тражила да се пониште коначне одлуке туженог којима су додељени станови другим запосленима. Одлука суда о основаности захтева тужиље, заснована је на правилној примени и тумачењу материјалног права на утврђено чињенично стање, које је у складу са правним схватањима израженим кроз судске одлуке у овој врсти спорова, при чему тужиља уз ревизију није доставила нити указала на правноснажне судске одлуке, којима је код чињеничног стања као у овој правној ствари другачије примењено материјално право.

Имајући ово у виду, Врховни касациони суд налази да у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачење права, што значи да нису испуњени услови из члана 404. став 1. ЗПП, на основу чега је и одлучено је као у ставу другом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужба у овој правној ствари поднета је 31.10.2006. године, а вредност предмета спора означена је у тужби износом од 800.000,00 динара.

Према природи тражене правне заштите, ова парница спада у парнице из радних спорова. Међутим, одредбом члана 441. Закона о парничном поступку, прописано је да је у парницама из радних спорова ревизија дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Ван ових радних спорова ревизија није дозвољена, осим уколико се тужба не односи на новчано потраживање, када се примењује општи режим допуштености овог правног лека, према вредности спора.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинско правним споровима када се тужбени захтев односи на утврђење права својине на непокретностима или потраживања у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Имајући у виду да се у конкретном случају не ради о парници из радног спора у смислу члана 441. Закона о парничном поступку (код којих је ревизија увек дозвољена), иако тужиља тражи заштиту права у вези радног односа, јер предмет тражене правне заштите није заснивање, постојање или престанак радног односа, а да је вредност предмета спора означена у тужби износом од 800.000,00 динара, што представља износ испод граничне вредности од 40.000 евра у динарској противвредности на дан подношења тужбе, то ни ревизија тужиље није дозвољена.

На основу изнетог, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Весна Поповић,с.р.