Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду применом члана 408. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23), Врховни суд је утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Ревизија се у смислу наведеног члана 407. став 1. тачке 1. и 2. ЗПП не може изјавити због битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. тог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је првобитно била у радном односу код туженог у периоду од 01.04.2016. године до 31.03.2017. године (12 месеци) на основу уговора о раду закљученог на одређено време. У периоду од 01.04.2017. године до 31.08.2020. године била је ангажована за рад код туженог, преко Агенције за потребе рада. Уговором о раду од 31.08.2020. године тужиља је поново засновала радни однос код туженог (у оквиру Дирекције за комуналне послове – Служба за ...) на одређено време у периоду од 01.09.2020. године до 31.10.2020. године (два месеца) на радном месту ... због повећаног обима посла, а потом и уговором о раду од 25.07.2022. године у периоду од 01.08.2022. године до 31.10.2022. године (три месеца) због повећаног обима посла на истом радном месту. Решењем туженог бр. ...-...-.../... од 01.11.2022. године, тужиљи као запосленој на пословима „...“, за које је засновала радни однос на одређено време (уговором о раду од 25.07.2022. године) престао је радни однос код туженог са даном 31.10.2022. године. Ово решење је примила 01.11.2022. године. У време доношења предметног решења, код туженог је престала потреба за обављањем послова на производњи и одржавању цвећа. Пре истека последњег уговора о раду, у неформалном разговору тужиља је понуђено да ради код туженог на пословима ..., што је она одбила. Бруто зарада тужиље за септембар месец 2022. године износила је 75.223,06 динара, а нето зарада 54.902,56 динара. Осамнаест бруто зарада тужиље износило би 1.354.015,08 динара. У радној књижици тужиље уписан је укупан радни стаж код туженог у периоду од 01.09.2020. године до 31.10.2022. године (две године и два месеца).

Полазећи од утврђеног чињеничног стања и одредаба чланова 37., 175. и 191. Закона о раду, нижестепени судови су одбили тужбени захтев сматрајући да је предметно решење о престанку радног односа законито, звог чега тужиљи не припада право на накнаду штете и уплату тражених доприноса. Ово стога што Закон о раду прописује да уговор о раду на одређено време престаје истеком времена на који је закључен. У конкретном случају, радни однос тужиље био је заснован код туженог на одређено време уговором о раду од 25.07.2022. године у периоду од 01.08.2022. године до 31.10.2022. године (у трајању од три месеца) због повећаног обима посла, па јој је истеком времена за које је заснован радни однос предметним решењем туженог од 01.11.2022. године утврђен престанак радног односа са 31.10.2022. године као законске последице тако заснованог радног односа. Наведеним решењем се није одлучивало о праву тужиље, већ јој је само саопштено да је радни престао по сили закона по истеку рока на који је закључен. У таквој ситуацији првостепени суд је био става да је без утицаја касније донет Правилник о организацији и систематизацији послова туженог од 31.01.2023. године.

Додатно, другостепени суд је изнео аргументацију да је тужиља засновала радни однос на одређено време због повећаног обима посла од 01.08.2022. године до 31.10.2022. године, па је послодавац био овлашћен да процени када је престала потреба за даљим ангажовањем тужиље. Услед смањеног обима посла, односно престанка потребе за радом тужиље на уговореним пословима, уговор о раду који је закључила са туженим престао је са датумом на који је уговорен. Терет доказивања чињеница да је постојала потреба за радом тужиље код туженог и по истеку рока на који је уговор о раду био закључен, те да је тужени за послове које је тужиља обављала ангажовао друге запослене био је на тужиљи, коју чињеницу она није доказала, тако да су били испуњени услови да тужиљи престане радни однос предметним решењем.

Према оцени Врховног суда нижестепени судови су правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев.

Новелираном одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 75/14 од 21.07.2014. године), прописано је да се уговор о раду може закључити на одређено време за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1.), односно да послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца (став 2.), да се прекид краћи од 30 дана не сматра прекидом из става 2. (став 3.), да се уговор о раду може закључити за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба, да изузетно од става 2. уговор о раду на одређено време може да се закључи ако је то потребно због замене привремено одсутног запосленог, до његовог повратка (став 4. тачка 1) и да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама тог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање 5 радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6.).

Одредбом члана 175. тачка 1. Закона о раду прописано је да радни однос престаје истеком рока на који је заснован. Одредбом члана 191. став 1. истог Закона, ако суд у току поступка утврди да је запосленом престао радни однос без правног основа, на захтев запосленог, одлучиће да се запослени врати на рад, да му се исплати накнада штете и уплате припадајући доприноси за обавезно социјално осигурање за период у коме запослени није радио.

У конкретном случају, тужиља је засновала радни однос код туженог на одређено време уговором о раду од 25.07.2022. године због повећаног обима посла у трајању од три месеца (у периоду од 01.08.2022. године до 31.10.2022. године). И по оцени Врховног суда, истеком времена на који је засновала радни однос, предметним решењем туженог од 01.11.2022. године тужиљи је законито престао радни однос код туженог са 31.10.2022. године на основу члана 175. став 1. Закона о раду. У таквој ситуацији, решење о престанку радног односа има само деклараторни карактер, јер радни однос на одређено време престаје ex lege истеком времена на који је заснован.

Супротно наводима ревизије, околност да је тужиља укупно гледано била радно ангажована код туженог у периоду од 01.04.2016. године до дана престанка радног односа је без утицаја на другачију одлуку. Тужиља је била радно ангажована код туженог по различитим основима, а у периоду од 01.04.2017. године до 31.08.2020. године преко Агенције за потребе рада, када је била у радном односу код те агенције, а не код туженог, што су судови имали у виду приликом одлучивања без обзира што је тужиља повукла тужбу у делу захтева за утврђење да је дошло до преображаја радног односа. Наиме, изведеним доказима тужиља није у смислу члана 321. ЗПП није доказала ни да је дошло до преображаја радног односа у радни однос на неодређено време у смислу члана 37. став 6. Закона о раду пре закључења последњег уговора о раду.

Ово тим пре што је тужиља је код туженог била радно ангажована, између осталог, и по уговорима о раду на одређено време, у периоду када тужени као корисник јавних средстава на који се примењује Закон о буџетском систему („Службени гласник РС“, бр.108/13, са каснијим изменам и допунама) који прописује забрану заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места као lex specialis у односу на Закон о раду који прописује услове за преображај радног односа са одређеног на неодређено време. Чланом 27е. став 34. Закона о буџетском систему прописано је да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2015. године, односно до 31.12.2020. године. Изузетно од става 34. овог члана радни однос са овим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа уз претходно прибављено мишљење министарства, што овде није био случај.

Из изнетих разлога Врховни суд је применом одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у изреци.

Врховни суд је, применом члана 165. става 1. у вези чланова 153. и 154. ЗПП, одбио захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка јер тужиља није постигла успех у овом поступку.

Приликом доношења одлуке ревизијски суд је имао у виду да другостепени суд очигледну омашку у писању у изреци (став други) и образложењу (страна четврта, претпоследењи пасус) може да отклони доношењем решења о исправци на основу члана 362. ЗПП.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић