Врховни касациони суд је испитао побијану другостепену пресуду у границама ревизијских разлога прописаних одредбом члана 408. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11... 55/14) и установио да ревизија туженог није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности. Ревизијски наводи којима се указује на битну повреду парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона нису разматрани јер ова битна повреда није законски разлог за изјављивање ревизије.

Тужиља је тужбом тражила да се утврди да је засновала радни однос на неодређено време код туженог почев од 17.09.2016. годинее на пословима спремачице – хигијеничарке што је тужени дужан признати и распоредити је на те послове. Тражила је и накнаду штете у виду изгубљене зараде за период од 17.09.2016. до 01.02.2018. године и уплату доприноса на те зараде.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је по основу више сукцесивно закључених уговора о раду непрекидно радила код туженог на радном месту спремачице – хиигијеничара почев од 13.12.2008. године до 17.06.2015. године. Тада је почело одсуство са рада због трудноће. На породиљском одсуству и одсуству ради неге детета је била до 16.09.2016. године. Тог дана радни однос јој је престао на основу решења о отказу уговора о раду бр. 921/1 од 16.09.2016. године.

На темељу тако утврђених чињеница нижестепени судови су закључили да је радни однос тужиље заснован на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време 20.10.2009. године, односно 17.09.2016. године имајући у виду обавезу суда да се креће у границама тужбеног захтева. Без значаја је чињеница да тужиља није тражила поништај решења о престанку радног односа од 17.09.2016. године имајући у виду декларативни карактер тог решења којим се констатује престанак радног односа истеком рока на који је уговор закључен. Због незаконитог престанка радног односа тужиљи припада право на накнаду штете у виду изгубљене зараде. Зато је усвојен тужбени захтев.

По налажењу Врховног касационог суда правилно су нижестепени судови применили материјално право када су усвојили тужбени захтев.

Одредбом члана 30. став 2. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05...32/13) прописано је да се радни однос заснива уговором о раду који потписују запослени и послодавац. Према одредбама члана 37. ст. 1, 2 и 4. Закона радни однос на одређено време заснива се на време чије је трајање унапред одређено када су у питању сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време и сл. за време трајања тих потреба, с тим што тако засновани радни однос непрекидно или са прекидима не може трајати дуже од 12 месеци. Под прекидом се не сматра прекид краћи од 30 дана. Радни однос заснован на одређено време постаје радни однос на неодређено време, ако запослени настави да ради најмање пет радних дана по истеку рока за који је заснован радни однос.

Према утврђеним чињеницама тужиља је код туженог радила по основу више сукцесивно закључених уговора o раду, почев од 13.12.2008. године. Непрекидно је радила на истим пословима код туженог од 13.12.2008. до 17.06.2015. године. Рок од 12 месеци од закључења првог уговора је истекао 13.12.2009. године. По протеку тог рока тужиља је наставила да ради код туженог на истим пословима дуже од пет радних дана. Отуда су се испунили законски услови за прерастање радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време. С тим у вези по закону јој припадају и сва права из радног односа, па и право на неисплаћену зараду у спорном периоду. У конкретном случају је без утицаја чињеница што тужиља није тражила поништај решења о престанку радног односа од 17.09.2016. године, јер се ради о деклараторном решењу.

То су разлози због којих је Врховни касациони суд применом одредбе члана 414. Закона о парничном поступку одлучено као у изреци.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић