Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Рев2 537/10
14.07.2010. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

                        Врховни касациони суд у већу састављеном од судија: Власте Јовановић,  председника већа, Лидије Ђукић и Звездане Лутовац, чланова већа, у правној ствари тужиоца М.Ј. из Н., чији је пуномоћник М.П., адвокат из Н.,  против туженог У. а.д. из Н, чији је пуномоћник Б.Џ., адвокат из Н., ради поништаја решења о отказу уговора о раду, одлучујући о ревизији туженог изјављеној против пресуде Окружног суда у Нишу Гж.1.бр.1133/08 од 19.12.2008. године, у седници већа одржаној 14.07.2010.године, донео је

П Р Е С У Д У

                        ОДБИЈА СЕ као неоснована ревизија туженог изјављена против пресуде Окружног суда у Нишу Гж.1.бр.1133 /08 од 19.12.2008. године.

О б р а з л о ж е њ е

                        Пресудом Општинског суда у Нишу П1. бр. 3508/05 од 11.09.2008. године, у ставу првом изреке усвојен је тужбени захтев и поништен отказ уговора о раду директора туженог бр. ... од 28.11.2005. године, као незаконит. У ставу другом изреке обавезан је тужени да тужиоца врати на рад са свим правима из рада и по основу рада, почев од дана престанка радног односа 21.10.2005. до 01.10.2006. године. У ставу трећем изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 115.000,00 динара.          

                        Пресудом Окружног суда у Нишу  Гж.1.бр.1133/08 од 19.12.2008. године, одбијена је као неоснована жалба туженог и наведена првостепена пресуда потврђена.

                        Против правоснажне пресуде донесене у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Одлучујући о поднетој ревизији у смислу члана 399. ЗПП-а („Службени гласник РС“ бр. 125/04), који се примењује на основу члана 55. став 2. Закона о именама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 111/09 од 29.12.2009. године), јер је ревизија против другостепене пресуде изјављена пре ступања на снагу овог закона, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана.

                        У поступку није учињена битна повреда одредба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ни битна повреда  из тачке 12. наведеног члана, на коју се ревизијом указује, јер побијана пресуда садржи разлоге о битним чињеницама који нису противречни изведеним доказима.

                        Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је код туженог био у радном односу на неодређено време на пословима шефа градилишта. Решењем туженог бр. ... од 28.11.2005. године, тужиоцу је отказан уговор о раду на основу члана 179. тачка 3. Закона о раду. Пре доношења овог решења тужени није упозорио тужиоца на постојање разлога за отказ уговора о раду. Решењем Инспекције рада од 09.01.2006. године, одложено је извршење решења од 28.11.2005. године до правоснажног окончања судског поступка. Након решења Инспекције рада, тужени је са тужиоцем закључио уговор о раду бр. ... датиран на 21.10.2005. године, према којем је тужилац засновао радни однос на неодређено време од 20.10.2005. године. Тужилац је по овом уговору радио код туженог, а 02.10.2006. године закључен је нови уговор о раду на неодређено време који је тужиоцу отказан новим решењем туженог од 05.12.2006. године и ово решење је предмет преиспитивања у другом судском поступку пред првостепеним судом(П1. бр. ...).

                              Полазећи од наведеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно примењујући одредбе члана 180. став 1. и 2. у вези са чланом 179. тачка 3. Закона о раду („Сл. гласник РС“ бр. 24/05), извели закључак о основаности тужбеног захтева, који у потпуности прихвата овај суд.

                              Одредбом члана 180. став 1. и 2. Закона о раду је прописано да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тачка 1-6. наведеног закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења. У упозорењу послодавац је дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење.

                              Упозорење послодавца као нужан услов за отказ уговора о раду из разлога прописаних одредбом чланом 179. став 1-6. Закона о раду, а у складу са одредбом члана 7. ратификоване Конвенције МОР бр. 158 о престанку радног односа на иницијативу послодавца (Закон о ратификацији је објављен у "Сл. листу СФРЈ" бр. 4/84), има карактер акта којим се запослени позива на изјашњење и оно није формалност у поступку отказивања уговора о раду, већ се њиме запосленом ставља до знања да постоје  околности које према схватању послодавца образују отказни разлог. Сврха и циљ упозорења су да се запосленом омогући да изнесе одбрану и да се изјасни о радњама за које послодавац сматра да представљају разлог за отказ уговора о раду, и стога се запосленом даје један разуман рок да би то изјашњење и одбрану могао дати  (најмање пет радних дана).

                              С обзиром на чињеницу да у конкретном случају упозорење није донето,  произлази да је тужени повредио право тужиоца на одбрану од отказног разлога дато материјалним прописом, што тај отказ тј. овде спорно решење од 28.11.2005. године чини незаконитим.

                              Ревизијским наводима се указује да тужилац нема правни интерес за вођење овог спора, јер  је тужени с њим закључио уговор о раду на неодређено време, чиме је решење о отказу уговора о раду стављено ван снаге. Врховни касациони суд изнете наводе оцењује неоснованим, јер је тужени у смислу решења Инспекције рада којим је одложено извршење решења о отказу, био дужан да тужиоца врати на рад до правоснажног окончања овог поступка, што је тужени урадио, али није ставио ван снаге овде спорно решење од 28.11.2005. године, већ је донео ново решење о отказу које је предмет другог судског поступка. С обзиром на чињеницу да је решење од 28.11.2005. године на снази и да је по њему тужиоцу престао радни однос код туженог 21.10.2005. године, тужилац има правни интерес за вођење овог спора.

                        На основу члана 405. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци пресуде.

   Председник већа-судија

                                                                                                    Власта Јовановић, с.р.