Тужена је у одговору на ревизију предложила да се она одбаци као недозвољена или одбије као неоснована, и тужиља обавеже на накнаду трошкова поступка поводом тог правног лека.

Предмет спора је захтев тужиље за поништај решења тужене од 19.11.2021. године о изрицању мере опомене са најавом отказа уговора о раду (члан 179а став 3. Закона о раду) због повреде радне дисциплине из члана 179. став 3. тачка 1. Закона о раду – одбијања тужиље да поступи по решењу тужене бр. ... од 01.10.2021. године, којим је од 05.10.2021. године упућена на рад у Ковид болницу у Крушевцу.

Према одредби члана 404. став 1. ЗПП, ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која се не би могла побијати ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно размотрити правна питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права.

По оцени Врховног суда, у овом спору нема правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, која би требало размотрити одлучивањем о тужиљиној посебној ревизији.

Уз ревизију нису приложене правноснажне судске одлуке, донете у истим или битно истоветним чињенично-правним споровима, у којима је побијано решење послодавца о отказу уговора о раду у смислу члана 179. став 3. тачке 1. и 8. Закона о раду, односно изрицању неке од мера из члана 179а наведеног закона, због одбијања запосленог у здравственој установи да током проглашеног ванредног стања услед пандемије вируса Ковид 19 или након његовог престанка, буде упућен у другу здравствену установу у којој постоји дефицит медицинског особља.

Судске одлуке и закључци највишег суда, на које се ревидент позива и које су приложене уз ревизију као потврда потребе да се о изјављеној посебној ревизији одлучује ради уједначавања судске праксе, по оцени Врховног суда такву потребу не оправдавају.

Станке нису закључиле анекс уговора о раду којим су извршиле измену услова рада из уговора о раду од 01.07.2011. године и анекса 1 тог уговора од 30.04.2018. године, да би за дозвољеност тужиљине посебне ревизије био релевантан закључак усвојен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 04.10.2010. године о праву запосленог који не прихвати анекс уговора о раду да у радном спору поводом поништаја одлуке о престанку радног односа (члан 179. став 5. тачка 2. Закона о раду) оспорава законитост понуђених измењених услова рада, односно закључак утврђен на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 12.10.2021. године о разлозима због којих се може тражити ништавост уговора о раду и његових измена, и незастаривости тужбе за утврђење ништавости.

Исти значај за дозвољеност тужиљине посебне ревизије ради уједначавања судске праксе имају и приложене одлуке судова опште надлежности, односно сентенца из одлуке Уставног суда Републике Србије УО 494/2004 од 14.07.2005. године. Означеном одлуком Уставног суда утврђено је да нису у сагласности са Уставом и законом делови појединих одредби Појединачног колективног уговора послодавца закљученог у време важења Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 70/01 и 73/01), који је престао да важи у току поступка пред Уставним судом, због чега је оцена законитости оспорених одредби колективног уговора вршена у односу на Закон о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 24/05), важећи у време одлучивања Уставног суда. Према одредбама тог закона (члан 171.) измене уговорених услова рада могу се вршити само анексом уговора закљученим између послодавца и запосленог, а не решењем директора. Могућност да запослени буде привремено премештен на друге одговарајуће послове на основу решења, без понуде анекса уговора у смислу члана 172. Закона о раду, прописана је новелама тог закона – Законом о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“ број 75/14), додавањем члана 172а којим је таква могућност прописана ако постоји потреба да се одређени посао изврши без одлагања, а премештај запосленог на друге одговарајуће послове временски ограничен на 45 радних дана у периоду од 12 месеци.

О тужиљиној посебној ревизији није потребно одлучивати ни ради новог тумачења права.

Измена уговора о раду уређена је одредбама чланова 171. – 174. Закона о раду, и по правилу се врши закључењем анекса уговора о раду, чију законитост запослени може оспоравати пред надлежним судом и након његовог потписивања, односно у судском поступку поводом отказа уговора о раду у смислу члана 179. став 5. тачка 2. тог Закона – одбијања понуде анекса уговора у остављеном року или непотписивањем анекса у року из члана 172. став 1. наведеног Закона.

У овом случају, измена уговорених услова рада није извршена закључењем анекса уговора о раду. Тужиља је привремено премештена на друге одговарајуће послове у другој здравственој установи, решењем директора тужене донетим на основу члана 172а у вези члана 192. став 1. тачка 1. Закона о раду. То решење је, сагласно члану 193. став 1. наведеног Закона, сачињено у писаном облику и садржи образложење и поуку о правном леку. Против тог решења тужиља није покренула радни спор у преклузивном року из члана 195. став 2. Закона о раду. На то решење се по аналогији не може применити члан 172. став 3. Закона о раду, и у поступку за поништај решења о изрицању дисциплинске мере из члана 179а тачка 3. тог Закона утврђивати ништавост решења о премештају, из разлога због којих је тужиља одбила да ради у другој здравственој установи и другом месту рада.

Из тих разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Одредбом члана 441. ЗПП прописано је да је ревизија дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. У радном спору који се не односи на заснивање, постојање и престанак радног односа ревизија није дозвољена, без обзира на означену вредност предмета спора. Побијаном другостепеном пресудом правноснажно је одлучено о тужбеном захтеву за поништај решења о изрицању дисциплинске мере, на основу ког тужиљин радни однос није престао, због чега је њена ревизија недозвољена с обзиром на природу – карактер спора.

Стога је, на основу члана 410. став 2. тачка 5. и члана 413. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били нужни. Зато је захтев тужене за њихову накнаду одбијен и применом члана 165. став 1. у вези члана 154. став 1. ЗПП одлучено као у трећем ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић