Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Врховни суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11... 1820 и 10/23 – други закон), па је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нема пропуста у примени одредаба ЗПП. Ревизијско указивање на битну повреду парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. ЗПП није релевантно, зато што та повреда не представља дозвољен ревизијски разлог у смислу члана 407. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог била у радном односу на одређено време у периоду од 02.07.2018. године до 31.08.2020. године, на основу више уговора о раду који су сукцесивно закључивани, на радном месту – ... . Тужиљи је радни однос престао 31.08.2020. године, на основу решења од 24.08.2020. године, које јој је уручено 31.08.2020. године. Тужбом од 29.10.2020. године, поднетој у овој правној ствари тужиља је тражила поништај решења од 24.08.2020. године и преображај радног односа на одређено време у радни однос на неодређено време почев од 03.07.2020. године, а који тужбени захтев је прецизирала на рочишту за главну расправу одржаном 01.11.2022. године, којом приликом је повукла тужбну у делу захтева којим је тражен поништај решења од 24.08.2020. године.

Утврђено је да је тужиља, у међувремену код туженог засновала радни однос на неодређено време на пословима ..., због чега је пуномоћник тужиље на рочишту за главну расправу одржаном 03.04.2024. године изјавио да повлачи тужбу у овој правној ствари, на које повлачење тужени није дао сагласност.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев, налазећи да код чињенице да су у периоду од 02.07.2018. године до 31.08.2020. године, важиле одредбе чланова 103. и 105. Закона о буџетском систему (којима се прописује забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места), а које су lex specialis у односу на одредбу члана 37. став 4. Закона о раду (којима се прописују услови за преображај радног односа са одређеног на неодређено време), као и чињенице да тужиља у смислу правила о терету доказивања није доказала постојање претходно прибављене сагласности Комисије за давање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава, као ни постојање конкурса расписаног на основу те сагласности и постојање средстава за финансирање зарада новозапослених лица за 2020. годину, закључили да у конкретном случају није било услова да радни однос тужиље на одређено време по сили закона прерасте у радни однос на неодређено време.

Неосновани су наводи и разлози ревизије тужиље којима се правноснажна пресуда побија због погрешне примене материјалног права.

Одредбом члана 37. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05), било је прописано да се радни однос заснива на време чије је трајање унапред одређено када су у питању: сезонски послови, рад на одређеном пројекту, повећање обима посла који траје одређено време исл, за време трајања тих потреба, с тим што тако заснован радни однос непрекидно или са прекидима не може трајати дуже од 12 месеци. Ова законска одредба је измењена Законом о изменама и допунама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 75/14 од 21.07.2014. године), којом је прописано да се уговор о раду може закључити на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање предодређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба (став 1), а послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу ког се радни однос, са истим запосленим, заснива на период који, са прекидима или без прекида, не може бити дужи од 24 месеца (став 2), да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона, или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време (став 6).

Пошто је тужени корисник јавних средстава, то се у односу на њега примењује и Закон о буџетском систему („Службени гласник РС“, бр. 54/09... 72/19). Законом о буџетском систему, чије су норме обавезујуће и за туженог, те Законом о изменама и допунама Закона о буџетском систему („Службени гласник РС“, бр. 108/13 од 06.12.2013. године), који је био у примени у време настанка спорног односа, као и каснијим изменама и допунама, чланом 27е став 34. прописано је да корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31.12.2020. године. Изузетно од става 34. овог члана радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства (члан 27е став 35). Укупан број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основама код корисника јавних средстава, не може бити већи од 10% од укупног броја запослених (члан 27е став 36.). Изузетно, у складу са ставом 36, број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговора о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основима код корисника јавних средстава, може бити веће од 10% укупног броја запослених уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење министарства (члан 27е став 37.) Чланом 105. истог Закона прописано је да ако су одредбе других закона, односно прописа, у супротности са овим законом, примењују се одредбе овог закона.

Имајући у виду наведено, по оцени Врховног суда, правилна је одлука другостепеног суда да се у конкретном случају не може применити фикција радног односа на неодређено време које се активира ступањем запосленог на рад, без закључења уговора о раду, у смислу одредбе члана 32. став 2. Закона о раду, већ да се у конкретном случају имају применити одредбе Закона о буџетском систему којима се прописује забрана заснивања радног односа са новим лицем ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места су lex specialis у односу на одредбе Закона о раду (члан 37. став 4. ЗОР) којима се прописују услови за преображај радног односа са одређеног на неодређено време, а што произлази и из члана 105. Закона о буџетском систему. У конкретном случају, од почетка рада тужиље 02.07.2018. године, када је са туженим закључила уговор о раду на одређено време, на снази је био цитирани Закон о изменама и допунама Закона о буџетском систему, којим је било забрањено запошљавање нових лица у јавном сектору, ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места, осим у изузетним случајевима, уз сагласност надлежног органа Владе, па како из чињеничног утврђења не произилази постојање Комисије за давање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава, као ни постојање конкурса расписаног на основу те сагласности, правилно је другостепени суд закључио да није било услова да радни однос тужиље на одређено време, по сили закона, прерасте у радни однос на неодређено време. Стога су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Наводи ревизије тужиље који се непосредно или посредно односе на спроведени доказни поступак и оцену доказа, те упућују на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, нису посебно размотрени будући да у смислу члана 414. став 2. ЗПП не представљају дозвољен ревизијски разлог. Истовремено не доводе у сумњу правилност пресуђења и примену материјалног права.

Правилно је одлучено и о накнади трошкова поступка на основу члана 165. став 2. у вези чланова 153. став 1. и 154. став 2. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић