Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, тужиља је изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни касациони суд је испитао побијану одлуку, применом члана 408. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“ бр. 72/11 и 55/14), па је нашао да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а ревизијом се не указује на друге повреде поступка због којих се она може изјавити, применом члана 407. став 1. ЗПП.

Према чињеничном стању на ком је заснована побијана одлука, тужиља је 01.09.2002. године са туженим закључила уговор о раду, а анексом уговора о раду од 23.05.2004. године, распоређена је на послова ... у Сектору за ... . Радни однос јој је престао 25.01.2013. године, доношењем побијаног решења генералног директора туженог, којим јој је отказан уговор о раду са припадајућим анексима, применом члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду, због повреде радне обавезе предвиђене чланом 9. б) тачка 1. Уговора о раду, неблаговремено, несавесно или немарно извршавање радних дужности и обавеза. Стављено јој је на терет да је 30.11.2012. године, генералном директору доставила предлог уговора о закупу стана између ББ, закуподавца, ВВ, закупца, и туженог, са текстом који је садржао измењене битне елементе уговора који се односе на период закупа и цену, а да измену ових елемената уговора претходно није одобрио нико од руководилаца.

Испитујући законитост побијаног решења, судови су закључили да тужиља јесте учинила повреду радне обавезе која јој је побијаним решењем стављена на терет, након што су утврдили да је тужени са групом својих запослених, који су исељени из смештаја који су користили, постигао договор да им у року од две године плаћа закуп стана у висини месечне закупне цене од 150 евра; да је тужиља основни уговор за запосленог ВВ, од 20.07.2010. године, сачинила у складу са овим договорм, али је у новом предлогу уговора, за истог запосленог, од 21.10.2011. године, изменила месечни износ закупнине и уместо 150 евра означила закупнину у висини од 200 евра, а рок закупа уместо до 01.08.2012. одредила до 01.08.2013. године; да је због намере ВВ да у току 2012. године промени станодавца било потребно сачинити нови уговор, када је директорка Сектора, ГГ, уочила грешку у претходном уговору и на то скренула пажњу тужиљи уз налог да предлог новог уговора не предаје генералном директору до понедељка (јер директорка у петак неће бити присутна), али је тужиља супротно датом налогу предлог уговора са грешком у погледу рока закупа и висине цене, предала генералном директору у петак. Доношењу решења претходило је писмено упозорење тужиљи о постојању разлога за отказ уговора о раду, на које се тужиља писмено изјаснила.

Код овако утврђеног чињеничног стања побијаном одлуком одбијен је тужбени захтев, као неоснован, уз закључак судова да је тужиља својом кривицом учинила повреду радне обавезе из члана 9.б) Уговора о раду, која јој је оспореном одлуком стављена на тререт.

Наиме, супротно договору који је постигнут између генералног директора туженог и запослених који су исељени из смештаја који су користили, да ће им тужени плаћати закуп стана у периоду од две године и у висини закупа од 150 евра, тужиља је приликом сачињавања (новог) предлога уговора од 20.10.2011. године, за запосленог ВВ, начинила грешку и рок уговора продужила до 01.08.2013. године (уместо до 01.08.2012. године), а висину закупа означила у висини од 200 евра, уместо 150 евра, коју грешку је поновила и у новембру 2012. године, приликом сачињавања новог предлога уговора (за истог запосленог), иако јој је на то (на грешку) указала директорка Сектора, а предлог уговора са тако измењеним елементима, предала је на потпис генералном директору у петак, иако јој је наложено да то не чини до понедељка.

Овакво поступање тужиље представља немарно извршавање радних обавеза, што је и одредбом члана 9. б) тачка 1. Уговора о раду предвиђено као основ за отказ уговора о раду запосленом од стране послодавца. Правилно судови закључују и да постоји одговорност тужиље за учињену повреду радне обавезе, с обзиром да је од стране непосредног руководиоца упозорена да је приликом сачињавања предлога уговора из 2011. године начинила грешку у погледу рока и висине закупнине, управо да исту не би поновила, те да јој је наложено да предлог уговора не предаје генералном директору на потпис пре понедељка, тужиља је поступила супротно упозорењу и датом налогу, из чега произилази да је имала или је бар морала имати свест о свом неправилном поступању приликом извршавања овог радног задатка. На основу изнетог, Врховни касациони суд налази да је основан закључак судова да је на овај начин наступио основ за престанак радног односа, применом члана 179. став 1. тачка 2. Закона о раду („Сл. гласник РС“ бр. 24/05, 61/05 и 54/09), па је и тужбени захтев за поништај оспореног решења туженог и враћање на рад, правилно одбијен, као неоснован.

Тужиља у ревизији указује да је наступила застарелост дисциплинске одговорности за грешку учињену приликом сачињавања предлога уговора од 20.10.2011. године, али су ови наводи без утицаја на другачију одлуку у овој правној ствари, с обзиром да јој овај пропуст (грешка), побијаним решењем туженог није ни стављена на терет.

Ни наводима ревизије којима се указује да тужиљи није понуђена могућност да, уместо отказа уговора о раду, туженом накнади штету, уколико је својом случајном грешком приликом сачињавања предлога уговора – туженом исту причинила, не доводи у питање законитост и правилност побијане судске одлуке. Наиме, када је уговором о раду или другим општим актом послодавца предвиђено да одређено понашање запосленог представља повреду радне обавезе или радне дисциплине и као такво представља основ за отказ уговора о раду, суд није овлашћен да цени оправданост изречене мере, већ је овлашћен само да утврди да ли је запослени, својом кривицом, учинио радњу која му се ставља на терет и да ли је та радња, уговором о раду или општим актом послодавца утврђена као повреда (радне обавезе или радне дисциплине) која представља основ за престанак радног односа.

Доношењу решења претходило је писмено упозорење тужиљи о постојању разлога за откaз уговора о раду, исто јој је достављено уз остављање рока за изјашњење, а на које се она и изјаснила, па је на овај начин испоштовано и право тужиље на одбрану, заштићено одредбом члана 180. став 1. и 2. Закона о раду.

На основу изнетог, Врховни касациони суд налази да је побијаном одлуком правилно примењено материјално право када је одбијен тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду и захтев тужиље за враћање на рад, па је применом члана 414. став 1. ЗПП, одлучено као у изреци.

Председник већа – судија

Весна Поповић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић