Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је запослен код туженог и није спорна висина постављеног захтева, али је спорно постојање правног основа за његову исплату.

Првостепени суд је становишта да је тужбени захтев неоснован из разлога што је у месецу јануару 2019. године тужени, као корисник јавних средстава, био у обавези да примени императивну одредбу члана 4. Закона о привременом уређивању основице за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“ бр. 116/2014), којом је било предвиђено да су ништаве одредбе општег или појединачног акта (осим појединачног акта којим се плата повећава по основу напредовања) којим се повећавају основице, коефицијенти и други елементи, односно уводе нови елементи, на основу којих се повећава износ плата и другог сталног примања код субјекта који је корисник јавних средстава, донетог за време примене овог закона.

Другостепени суд не прихвата наведено становиште, позивајући се на члан 118. став 1. тачка 5. Закона о раду, којом одредбом је прописано право запосленог на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и то за исхрану у току рада, ако послодавац ово право није обезбедио на други начин. Према одредби члана 64. став 1. Колективног уговора туженог, запослени има право на месечну накнаду за трошкове исхране у току рада у висини од 500,00 динара по радном дану, с тим што ће се 300,00 динара исплатити у новцу, а 200,00 динара у боновима за исхрану, а на основу става 3. месечна накнада за исхрану у току рада исплаћује се по истеку месеца истовремено са коначном исплатом зараде, а на основу присуства на раду запосленог за текући месец. Одредбом члана 105. Закона о раду прописано је шта чини зараду, а одредбом члана 118. став 1. тачка 5. истог закона прописано је право запослених на накнаду трошкова за исхрану, из којих разлога је другостепени суд првостепену пресуду преиначио.

По становишту Врховног касационог суда, правилно је другостепени суд применио материјално право.

Право на накнаду трошкова исхране, као право запослених по одредби члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005 ... 75/2014), постојало је као признато право запослених по Колективном уговору туженог, који је донет пре Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“ бр. 116/2014 и 95/2018). Колективним уговором било је предвиђено право на накнаду трошкова исхране у износу од 300,00 динара дневно у новцу, а по члану 63. став 1. Колективног уговора туженог од 28.01.2015. године накнада у новцу није мењана, већ је предвиђено право на накнаду трошкова од 200,00 динара у боновима. Оваквом споразумом послодавац је право обезбедио на други начин у складу са одредбом члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду. На изнети начин, тужилац је на основу одредбе Колективног уговора туженог стекао право на накнаду трошова исхране у новцу и боновима, како је то колективним уговором предвиђено, а пошто тужилац право неспорно није остварио, следи обавеза туженог на исплату по правном основу накнаде штете у складу са члановима 154. Закона о облигационим односима и 164. Закона о раду.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић