Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 4494/22 од 23.11.2022. године, првостепена пресуда је делимично преиначена тако што је одбијен тужбени захтев за обавезивање туженог да тужиоцу за период од 03.02.2010. године до 31.01.2012. године призна радни стаж и упише у радну књижицу, захтев за накнаду парничних трошкова преко износа од 55.470,00 динара са законском затезном каматом, захтев за исплату законске затезне камате за период од пресуђења до извршности пресуде, а у преосталом делу жалба туженог је одбијена и пресуда у усвајајућем делу, потврђена. Одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је првостепена пресуда преиначена, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Ревизија је дозвољена по члану 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 18/20) против дела одлуке о главној ствари, па је Врховни касациони суд испитао правилност другостепене пресуде у том делу у смислу члана 408. ЗПП и нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, од значаја за побијани део пресуде, тужилац је код туженог радио на систематизованим пословима у периоду од 03.02.2010. године до 31.01.2012. године. Током тог времена није био пријављен код надлежног Републичког фонда пензијског и инвалидског осигурања, изузев у периоду од 16.02.2011. године до 15.05.2011. године, за који је имао закључен уговор о раду на одређено време. Апелациони суд у Новом Саду је пресудом Гж1 1728/16 од 27.06.2016. године, одлучујући о жалби туженог укинуо првостепену пресуду у делу утврђења да је тужилац био у радном односу код туженог у периоду од 03.02.2010. године до 31.01.2012. године и у том делу тужбу одбацио из разлога што судска заштита није тражена у законом предвиђеном року, а у преосталом делу првостепену пресуду у усвајајућем делу је преиначио тако што је одбио тужбени захтев. Пресудом Врховног касационог суда Рев2 2605/16 од 14.12.2017. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1728/16 од 27.06.2016. године. Међутим, одлуком Уставног суда Уж 4471/18 од 20.05.2021. године усвојена је уставна жалба тужиоца и поништена пресуда Врховног касационог суда од 14.12.2017. године. У поступању по одлуци Уставног суда, Врховни касациони суд је решењем од Рев1 26/2021 од 28.09.2022. године укинуо пресуду Апелационог суда у Новом Саду од 27.06.2016. године у ставовима од другог до четвртог изреке (преиначујући део) и у том делу предмет вратио другостепеном суду на поновно доношење одлуке о изјављеној жалби туженог.

Пошто је другостепена пресуда у делу за утврђење постојања радног односа пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1728/16 од 27.06.2016. године укинута и тужба у том делу одбачена, другостепени суд је побијаним делом пресуде преиначио првостепену пресуду и у делу за упис радног стажа у радну књижицу. Ово из разлога јер тужилац није исходовао у овој парници пресуду којом би му био утврђен радни однос за временски период од 03.02.2010. године до 31.01.2012. године (тужба је одбачена због наступања преклузије), па последично овај правни однос не може бити ни уписан у радну књижицу.

Врховни касациони суд прихвата становиште другостепеног суда као правилно.

Одредбама члана 204. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/05 ... 54/09), које се примењују на спорни однос, била је предвиђена обавеза послодавца да радну књижицу, као јавну исправу коју издаје надлежни управни орган, врати уредно попуњену запосленом на дан престанка радног односа.

Пошто је првостепена пресуда у делу којим је захтевано утврђење постојања радног односа укинута и тужба одбачена, фактички рад није по основу одлуке суда преображен у радни однос, па нема ни услова за налагање обавезе туженом да изврши упис овог правног односа у радну књижицу. Према томе, другостепени суд је правилно преиначио првостепену пресуду у означеном делу. Другостепени суд није интервенисао у делу наложене обавезе туженом да уплати на име тужиоца припадајуће доприносе обавезног социјалног осигурања надлежном Републичком фонду ПИО за означени период фактичког рада, за који рад по оцени Уставног суда у конкретном случају постоји обавеза послодавца на исплату спорних видова накнаде.

Имајући у виду да тужилац ревизијом побија део другостепене пресуде којом је одлучено о жалби туженог тако што је делимично преиначена првостепена пресуда у усвајајућем делу, као и да против првостепене пресуде у одбијајућем делу он није изјавио жалбу, Врховни касациони суд у смисли члана 403. став 1. ЗПП није разматрао преостале наводе ревизије који се не односе на побијани део другостепене пресуде.

Из изнетих разлога, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић