Према члану 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предметног суђења, пре свега, сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значаја предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Полазећи од чињеница и околности овог случаја, Врховни суд сматра да је правилно поступио Управни суд када је одбио приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету тог суда У ћу 568/25.

Наиме, при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року морају бити уважене све околности предметног случаја. Предлагач у жалби своје становиште о повреди права на суђење у разумном року заснива на дугом трајању управног спора, који је у тренутку подношења приговора трајао 17 месеци. И по схватању овог суда, период од подношења тужбе до подношења приговора не може се сматрати неоправдано дугим периодом који би довео до повреде права предлагача на суђење у разумном року. Осим тога, период од подношења тужбе до подношења приговора није пратила неактивност суда, имајући у виду да је Управни суд у претходном поступку предузимао радње како би створио процесне услове за одлучивање, тако што је од туженог органа тражио доставу одговора на тужбу и списе предмета.

Приликом доношења одлуке Врховни суд је имао у виду жалбене наводе којима се указује на дуго трајање поступка у целини, будући да је управни поступак покренут 2024. године, али је нашао да они не могу довести до другачије одлуке у овом предмету. Према правном ставу Врховног суда, ефикасно поступање суда у управном спору не искључује оцену временског аспекта управног поступка, који представља интегрални део одлучивања о овој управној ствари, међутим, Законом о заштити права на суђење у разумном року се, пре свега, остварује заштита права странака на суђење у разумном року у судском поступку.

Имајући све напред наведено у виду, Врховни суд је на основу одредбе члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, одлучио као у ставу првом изреке.

Врховни суд је у ставу другом диспозитива одбио захтев предлагача за накнаду трошкова поступка на основу члана 30. став 2. ЗВП сходном применом члана 153. став 1. ЗПП, јер предлагач није успео у поступку заштите права на суђење у разумном року.

Председник Врховног суда

Мирољуб Томић, с.р.

Поука о правном леку:

Против овог решења није дозвољена жалба

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић