Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Р1 262/2020
17.09.2020. година
Београд

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Бранислава Босиљковића, председника већа, Бранке Дражић и Данијеле Николић, чланова већа, у парници тужиоца АА из ..., чији је пуномоћник Дамир Перић адвокат из ..., против туженог Града Новог Сада, којег заступа Градско правобранилаштво, ради исплате, решавајући сукоб стварне надлежности између Апелационог суда у Новом Саду и Вишег суда у Новом Саду, у седници већа одржаној дана 17.09.2020. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

За суђење у овом спору СТВАРНО ЈЕ НАДЛЕЖАН Виши суд у Новом Саду.

О б р а з л о ж е њ е

Апелациони суд у Новом Саду се, решењем Гж 4363/18 од 04.10.2018. године, огласио стварно ненадлежним и предмет уступио Вишем суду у Новом Саду као стварно и месно надлежном суду за одлучивање о жалби.

Виши суд у Новом Саду није прихватио стварну надлежност и предмет је доставио овом суду ради решавања сукоба надлежности.

Решавајући настали сукоб надлежност, на основу члана 30. став 2. Закона о уређењу судова и члана 22. став 1. Закона о парничном поступку (ЗПП), Врховни касациони суд је нашао да је за суђење у овом спору стварно надлежан Виши суд у Новом Саду.

Побијаном првостепеном пресудом одлучено је о обавези туженог да исплати накнаду за непокретност у својини тужиоца која је, без спроведеног поступка експропријације у складу са законом, приведена намени предвиђеној планским актом. Висина досуђене накнаде је нижа од динарске противвредности од 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Из изложеног следи да је ожалбеном пресудом у првом степену окончан поступак у спору мале вредности из члана 468. став 1. ЗПП, чију правну природу не мења ни захтев којим се тражи да се тужени обавеже да изврши упис права јавне својине у катастру непокретности.