У захтеву за преиспитивање побијаног решења, поднетом од стране пуномоћника тужилаца В.Ј., адвоката из К., заведеном у Врховном касационом суду под бројем Узп 731/2015, подносиоци истичу да не може да се прихвати закључак Управног суда да тужиоци нису били странке у поступку који је претходио доношењу оспореног решења, јер против њих није вођен управни поступак, већ против А. ''Т.'' из К., па да се, по налажењу Управног суда, у овој управној ствари није водио поступак по захтеву одређеног физичког или правног лица, већ поступак контроле рада Акционарског друштва од стране НБС, због чега странкама није признато својство странке у управном спору, па је тужба одбачена. Сматрају да тужиоци, као већински акционари А. ''Т.'' из К., јесу активно легитимисани за подношење тужбе у управном спору пред Управним судом, јер је, као правна последица доношења решења оспореног у управном спору, наступилo по аутоматизму отварање поступка ликвидације над А. ''Т.'' из К., без икаквог претходног испитивања разлога за то. Како је даном доношења решења о отварању поступка ликвидације одређен ликвидациони управник, престала су овлашћења за заступање одговорних лица А. ''Т.'', које од тог тренутка не може самостално да штити своје интересе, услед престанка овлашћења законског заступника. Ликвидациони управник је одбио да поднесе тужбу Управном суду против побијаног акта, па је А. ''Т.'' из К. de facto лишено права на правни лек против решења ИОНБС, што је неодржива правна ситуација и представља повреду права гарантованих Уставом РС из члана 21. став 2, члана 36. став 2. и члана 58, као и право на приступ суду из члана 6. Европске декларације. Сматрају да у управном спору може да се појави и лице које није било странка у управном поступку који је претходио подношењу тужбе ако је повређено неко право или на закону заснован интерес тог лица. Истичу да имају на закону засноване интересе, који су повређени оспореним актом туженог органа, па предлажу да суд захтев уважи, укине побијано решење Управног суда и предмет врати том суду на поновно одлучивање.

У захтеву за преиспитивање побијаног решења, поднетом од стране пуномоћника Д.Б., адвоката из Б., заведеном у Врховном касационом суду под акта и повреде правила поступка која је од утицаја на решење ствари, подносиоци истичу да је побијано решење донето уз битне повреде одредаба релевантни наводи приговора на решење о одбачају тужбе, а чиме су повређене и одредбе члана 4, члана 11. и члана 39. Закона о управним споровима. Имајући у виду одредбе члана 29. и члана 65. Закона о осигурању, несумњив је, по налажењу подносилаца захтева, правни интерес за побијање решења о одузимању дозволе за рад А. ''Т.'' из К. Указују на одредбу члана 32. Устава Републике Србије и одредбу члана 7. Закона о Уставном суду, па предлажу да суд захтев уважи, побијано решење укине и предмет врати Управном суду на поновно одлучивање.

Противна странка, у одговору на захтев, предлаже да суд захтев одбије.

Поступајући по поднетим захтевима и испитујући побијано решење у границама захтева, а у смислу одредбе члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтеви су неосновани.

Према разлозима образложења побијаног решења, правилно је, по налажењу већа Управног суда, судија појединац оценио да тужиоци нису овлашћени за покретање и вођење управног спора против оспореног решења о одузимању дозволе за обављање послова осигурања Акционарском друштву за осигурање ''Т.'' из К., јер из одредаба Закона о осигурању и Закона о привредним друштвима не произлази да акционари имају непосредан и на закону засновани интерес за оспоравање законитости решења о одузимању дозволе за рад које је гувернер Народне банке донео у поступку контроле техничких резерви и законитости пословања осигуравајућег друштва. По налажењу већа Управног суда, акционари осигуравајућег друштва ни појединачно, а ни скупно, немају активну легитимацију за подношење тужбе против решења о одузимању дозволе за рад осигуравајућег друштва, због чега је решењe судије појединца о одбацивању такве тужбе правилно и на закону засновано, па је веће Управног суда, на основу одредбе члана 27. став 1. и став 3. Закона о управним споровима, приговор тужилаца одбило.

Оцењујући законитост побијаног решења, Врховни касациони суд налази да је правилно веће Управног суда одбило приговор тужилаца на решење о одбачају тужбе против решења Извршног одбора Народне банке Србије из Београда о одузимању дозволе за рад. Ово стога, што тужиоци нису учествовали у поступку који је претходио доношењу оспореног решења о одузимању дозволе А. ''Т.'' из К. Како нису учествовали у поступку који је претходио доношењу оспореног решења, нису имали својство странке у том поступку, па не могу да буду ни тужиоци у управном спору против оспореног решења. Стога су супротни наводи подносилаца захтева неосновани.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе захтева и нашао је да нису основани, да не постоје повреде закона на које је захтевима указано, па је, на основу одредбе члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ дана 19.05.2016. године, Узп 632/2015

Записничар,                                                                                                                 Председник већа – судија,

Весна Мраковић,с.р.                                                                                                 Мирјана Ивић,с.р.