Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, на основу члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку, због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2) Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 23/10 – други закон) - у даљем тексту: ЗПП и утврдио да је ревизија тужиље неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља - ... са ... степеном стручне спреме је засновала радни однос код туженог на неодређено време Уговором о раду од 16.12.2011. године и распоређена је на радно место радног ..., за које је Правилником о организацији и систематизацији послова туженог одређено да може да га обавља лице са VII или VI степеном стручне спреме – друштвеног смера педагошке струке и положеним одговарајућим стручним испитом. Наредним Уговором о раду од 25.09.2014. године, предвиђено је да ће се тужиљи, распоређеној на пословима радног терапеута, основна зарада обрачунавати применом коефицијента 10,69, према елементима утврђеним Законом о платама у државним органима и јавним службама и Уредбом о коефицијентима за обрачун плата запослених у јавним службама. Тужиља је према дипломи ... школе струковних студија у ... од 23.09.2016. године стекла више образовање - VI степен стручне спреме и стручни назив – виши ..., након чега се обратила послодавцу захтевом да јој се усклади обрачун зараде са стеченим степеном образовања, односно да јој се исплаћује зарада обрачуната применом коефицијента од 15,83, који је наведеном Уредбом о коефицијентима за обрачун плата запослених у јавним службама одређен за извршиоца послова ... у социјалним службама са VI степеном стручне спреме. Пошто од надлежног министарства није добио позитиван одговор у вези тужиљиног захтева, тужени је наставио да тужиљи обрачунава основну зараду применом коефицијента 10,69. На радном месту ... код туженог је ангажовано укупно десет запослених, од којим пет лица са IV степеном стручне спреме, с тим да ни код једног од запослених није дошло до повећања коефицијента, а да претходно није праћен попуњавањем или премештајем на упражњено радно место. Економско – финансијским вештачењем, утврђена је висина разлике у заради тужиље, између износа који су јој у утуженом периоду исплаћени и зараде обрачунате применом коефицијента 15,83.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом одредаба члана 104, члана 110. став 1. и члана 164. Закона о раду у вези члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, нашао да је тужбени захтев тужиље основан, из разлога што тужени послодавац тужиљи, након стицања VI степена стручне спреме, није извршио усаглашавање коефицијента зараде и новостеченог степена њене стручне спреме.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду тако што је као неоснован одбио тужбени захтев, налазећи да тужиљи не припада тражена разлика у заради применом увећаног коефицијента, јер тужени није изменио уговорене услове рада, нити је то био дужан да учини. У конкретном случају се примењује закључени Уговор о раду од 25.09.2014. године, чија пуноважност није доведена у питање и основном кога је тужиљи обрачунавана и исплаћивана плата током читавог утуженог периода. Чињеница да је тужиља у међувремену стекла диплому вишег физиотерапеута, по оцени другостепеног суда, сама по себи не обавезује послодавца да запосленом призна новостечено звање и сходно томе му увећа коефицијент плате према важећој Уредби о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама, јер се ради о дискреционом праву послодавца којим се он у конкретном случају није користио. При том, тужени у смислу члана 4. Закона о привременом уређивању основица за обрачун и исплату плата, односно зарада и других сталних примања код корисника јавних средстава („Службени гласник РС“, број 116/14 и 95/18), који је важио у утуженом периоду, није имао могућност да повећа износ плате тужиљи, а нити је то могао да учини по основу успешности (напредовања).

Према становишту Врховног суда, правилно је другостепени суд применио материјално право када је првостепену пресуду преиначио и одбио тужбени захтев.

Наиме, у конкретном случају, тужиља је засновала радни однос код туженог са средњом стручном спремом и коефицијентом за обрачун зараде 10,69, применом ког коефицијента је тужени обрачунавао и исплаћивао зараду тужиљи у утуженом периоду. Чињеница да је тужиља накнадно, 23.09.2016. године, стекла више образовање, није по аутоматизму водила обавези туженог да са њом закључи уговор о раду са коефицијеном за обрачун зараде од 15,83, јер је та промена у домену аутономије послодавца. Будући да тужени послодавац није изменио уговорене услове рада, нити је то био дужан да из наведених разлога учини, тужиљи је у утуженом периоду на основу пуноважног уговора о раду обрачунавана и исплаћивана зарада, па тужиља неосновано потражује разлику зараде и припадајуће доприносе.

Са изложених разлога, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Одлука о трошковима поступка из става другог изреке донета је применом члана 165. став 1. у вези члана 153. ЗПП, имајући у виду да ревидент није успела у овом поступку.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић