Испитујући побијану пресуду у смислу одредбе члана 408. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју Врховни суд пази по службеној дужности. На друге битне повреде одредаба парничног поступка тужиља се паушално позива.

Према утврђеном чињеничном стању тужиља је као економиста била радно ангажована код туженог по више сукцесивно закључених уговора о привременим и повременим пословима почев од 01.01.2016. године. Последњи од тих уговора закључила је 08.07.2020. године, на период од 11.07.2020. године до 28.12.2020. године, за обављање послова ... . Тужиља је затим отпочела са породиљским одсуством и за то време је од стране туженог била пријављена на пензијско и инвалидско осигурање закључно са 14.10.2021. године. Након коришћења породиљског одсуства тужиља се вратила на рад код туженог 01.09.2021. године и радила до 09.10.2021. године. Тужбу у овој парници поднела је 15.12.2021. године.

Првостепени суд је одбио тужбени захтев позивајући се на одредбе чланова 2. став 1. тачка 5. Закона о буџетском систему, 27е Закона о изменама и допунама тог закона, и на Уредбу о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава, наводећи да се у конкретном случају имају применити одредбе Закона о буџетском систему којима је било забрањено запошљавање нових лица у јавном сектору ради попуњавања слободних односно упражњених радних места осим у изузетним случајевима уз сагласност надлежног органа Владе.

Другостепени суд је укинуо првостепену пресуду и у делу захтева да се утврди да је радни однос тужиље код туженог прерастао у радни однос на неодређено време почев од 01.01.2016. године тужбу одбацио, док је у преосталом делу којим је одбијен тужбени захтев да се обавеже тужени да са тужиљом закључи уговор о раду на неодређено време и да је врати на рад, првостепену пресуду потврдио, са образложењем да је тужиља прекорачила законом прописани рок за покретање радног спора из члана 195. став 2. Закона о раду, чиме је изгубила право на судску заштиту.

Правилно је по налажењу Врховног суда другостепени суд применио материјално право.

Одредбом члана 195. Закона о раду, прописано је да против решења којим је повређено право запосленог или када је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан, ако га запослени овласти, може да покрене поступак пред надлежним судом. Рок за покретање спора јесте 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права.

Рок за покретање спора прописан напред цитираним законским прописом је преклузиван и његовим протеком запослени губи право на судску заштиту. У конкретном случају тужиља није закључила са туженим уговор о раду после истека уговора од 08.07.2020. године, а након коришћења породиљског одсуства вратила се на рад код туженог 01.09.2021. године и радила до 09.10.2021. године. Тужбу за утврђење да је радни однос на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време морала је поднети у року прописаним чланом 195. став 2. Закона о раду, односно у року од 60 дана од дана сазнања за повреду права, што је био последњи дан рада тужиље 09.10.2021. године, с обзиром да је Уговор о привременим и повременим пословима од 08.07.2020. године истекао, а да је од стране туженог била пријављена на пензијско и инвалидско осигурање после породиљског одсуства закључно са 14.10.2021. године, а тужбу је поднела 15.12.2021. године.

Нису основани наводи у ревизији тужиље да постоји одлука о престанку радног односа, те да другостепени суд у образложењу побијане пресуде није навео време достављања одлуке о престанку радног односа на обављању привремених и повремених послова од 13.10.2021. године, нити било какве разлоге да таква одлука не постоји да би могао да примени фактички престанак рада или престанак уплате доприноса као релевантни моменат рачунања рока од 60 дана. Тужиља је уз ревизију приложила Одлуку о престанку радног ангажовања на обављању привремених и повремених послова од 13.10.2021. године, супротно одредби члана 308. став 1. ЗПП. Ни у жалбеном поступку овај доказ није приложила у смислу члана 372. ЗПП и учинила вероватним да без своје кривице није могла да га раније изнесе, из чега произлази да предлагање новог доказа није дозвољено ни по ванредном правном леку. С обзиром да је тужба поднета по истеку законом прописаног рока, те да је тужиља тиме изгубила право на судску заштиту, то су последично неосновани и тужбени захтев да се обавеже тужени да са њом закључи уговор о раду на неодређено време и да је врати на рад.

Са изнетих разлога, сагласно одредби члана 414. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић