Пресудом Привредног апелационог суда Пж 171/24 од 14.02.2024. године одбијена је жалба тужиље и потврђена првостепена пресуда Привредног суда у Краљеву. Одбијени су захтеви тужених Фонтана у стечају и Пионир ДОО Београд за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је изјавила благовремену ревизију позивом на одредбе члана 404. Закона о парничном поступку, због погрешне примене материјалног права, ради разматрања правног питања од општег интереса, односно правног питања у интересу равноправности грађана и уједначавања судске праксе.

Тужени АИК банка АД Београд и тужени Пионир ДОО Београд поднели су одговоре на ревизију тужиље. Тужени АИК банка АД Београд тражио је и трошкове ревизијског поступка.

Предмет тужбеног захтева о ком је одлучено побијаном одлуком другостепеног суда је утврђење апсолутне ништавости вансудске хипотеке установљене на основу заложне изјаве дате од стране првотуженог у корист друготуженог, и Уговора о купопродаји непокретности закљученог између друготуженог и трећетуженог, у делу који се односи на пословни простор као посебни део објекта хотела „Парк“ у Врњачкој Бањи, који посебан део је тужиља купила од Фонтана АД, те обавезивање тужених да наведени пословни простор предају тужиљи и да трећетужени трпи да се тужиља укњижи код надлежне Службе за катастар непокретности у Врњачкој бањи на истом посебном делу. Одлука је донета на основу закључка да у моменту када је првотужени дао заложну изјаву у корист правног претходника туженог АИК банка АД Београд, тужиља није била власник предметног пословног простора. Такав материјално-правни закључак изведен је из утврђене чињенице да је тужиља имала закључен Уговор о купопродаји пословног простора (површине 50,45 м2) са Фонтана АД и исплатила је у целости купопродајну цену за ову непокретност, али се до момента давања заложне изјаве није уписала у одговарајући јавни регистар, па применом одредбе члана 33. Закона о основама својинскоправних односа није била власник те непокретности. Из те чињенице нижестепени судови даље изводе закључак да је Фонтана АД у моменту давања заложне изјаве још увек био власник хипотековане непокретности – објекта угоститељства – Хотела „Парк“, уписаног у лист непокретности бр. ... КО ..., и да је као посебан део тог објекта био уписан само један стан у власништву ББ, па не постоји основ ништавости његове заложне изјаве, а сходно томе ни основ ништавости Уговора о купопродаји непокретности закљученог између Volks bankа АД Београд као продавца и купца непокретности, правног претходника овде трећетуженог Пионир ДОО. Тужиља је тек 10.06.2009. године, дакле после давања заложне изјаве првотуженог и стицања заложног права друготуженог, поднела захтев за укњижбу непокретности у односу на коју је закључила уговор са провотуженим. Претходно је на основу тапије од 26.10.2006. године водила поступак који је имао за циљ упис права својине на објекту који је био предмет уговор о купопродаји, дакле површине 51 м2, али је правноснажним решењем њен захтев одбијен. Следом изложеног, одбијен је и тужбени захтев тужиље за враћање предметног пословног простора тужиљи, и захтев да трећетужени трпи упис тужиље у катастар непокретности.

Имајући у виду чињенице и разлоге у примени материјалног права на којима је заснована побијана другостепена одлука, о неоснованости тужбеног захтева тужиље, Врховни суд је становишта да не постоји потреба за разматрањем правног питања од општег интереса, односно правног питања у интересу равноправности грађана, нити за уједначавањем судске праксе, на какву неуједначеност ревидент ни не указује позивањем на конкретне судске одлуке. Нема потребе за новим тумачењем релевантног материјалног права. Наводима ревидента оспорава се утврђено чињенично стање, што не може бити разлог за изјављивање изузетно дозвољене ревизије по основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку. Питање да ли је Општински суд у Врњачкој Бањи, који је оверио Уговор о купопродаји непокретности закључен између Фонтана АД и тужиље, био дужан да тај уговор достави Служби за катастар непокретности ради уписа промене имаоца права, расправљено је од стране нижестепених судова. Образложено је да су према члану 14. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Службени гласник РС“ 83/92, 53/93,...,101/2005), који је важио у време закључења уговора, судови имали обавезу да достављају Службама катастра непокретности само одлуке на основу којих је долазило до промене стварних права, а не и исправе о правном послу. Евентуална погрешна примена материјалног права на коју указује ревидент није разлог за изузетну дозвољеност ревизије. Утврђено је да пропуст што није извршена укњижба права тужиље на предметној непокретности није на страни Службе катастра непокретности. Одлуке нижестепених судова засноване су на утврђеним чињеницама да је Фонтана АД у стечају у време давања заложне изјаве био власник непокретности и да су правни претходници туженог АИК банка АД Београд, као продавац и туженог Пионир ДОО Београд, као купац били савесни и поуздали се у стање у јавним књигама, да претпоставка њихове савесности у овом поступку није оборена, а да несавесност Фонтана АД даје право тужиљи да се њему обрати захтевом за накнаду штете.

Имајући изнето у виду Врховни суд налази да нису испуњени законски услови да се дозволи одлучивање о ревизији тужиље као изузетно дозвољеној.

Из наведених разлога одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије, у смислу одредбе члана 410. став 2. ЗПП, Врховни суд је утврдио да је ревизија противника предлагача недозвољена у смислу одредбе члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. У конкретном случају примењује се ревизијски цензус прописан наведеном законском одредбом јер је тужиља физичко лице. Вредност предмета спора побијеног дела пресуде је 100.000,00 динара.

Имајући у виду да је вредност предмета спора побијеног дела пресуде очигледно испод захтеваног ревизијског цензуса за одлучивање, следи да је ревизија тужиље недозвољена.

У складу са изнетим одлучено је као у ставу другом изреке, применом одредбе члана 413. ЗПП.

Председник већа-судија

Татјана Миљуш,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић