Против наведене пресуде донете у другом степену 02.02.2024. године, у правноснажном делу (став први изреке) тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1 2261/2024 од 06.11.2024. године, исправљеном решењем истог суда Гж1 2261/2024 од 19.12.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена пресуда Основног суда у Лесковцу П1 123/2024 од 04.04.2024. године у ставу другом изреке, којим је одбачена као недозвољена тужба у делу којим је тражено да се обавеже тужени да тужиљу распореди на послове који одговарају њеној стручној спреми, знању и способностима. Ставом другим изреке, првостепена пресуда је преиначена у ставовима првом, трећем и четвртом изреке, тако што је обавезан тужени да тужиљу врати на рад и призна јој сва права из рада и и по основу рада почев од 31.07.2021. године, као дана престанака радног односа до враћања на рад, као и да јој на име накнаде трошкова првостепеног поступка исплати 220.500,00 динара. Ставом трећим изреке, обавезан је тужени да тужиљи на име накнаде трошкова другостепеног поступка исплати 49.500,00 динара.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену 06.11.2024. године, исправљене 19.12.2024. године, тужени је благовремено изјавио ревизију, побијајући је у ставовима другом и трећем изреке, из свих законских разлога.

Тужиља је поднела одговор на ревизију.

Испитујући правилност наведених пресуда, у побијаном делу, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011….10/2023, у даљем тексту: ЗПП), Врховни суд је оценио да ревизије туженог нису основане.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а у поступку пред другостепеним судом нису учињене ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. ст. 1. и 2. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била у радном односу код туженог по основу Уговора о раду од 01.10.2019. године закљученог на неодређено време, на пословима „руковалац машина за ...“. Тужиља је, према извештају о привременој спречености за рад, одсуствовала са рада услед болести у периоду од 27.05.2021. године до 20.07.2021. године, а од 20.07.2021. године, након истека боловања, није долазила на посао све до 18.10.2021. године, када јој је уручено побијано решење од 20.07.2021. године о отказу уговора о раду на захтев запослене са даном 31.07.2021. године, када је одјављена са обавезног социјалног осигурања. У образложењу побијаног решења је наведено да је ББ поднела захтев за престанак радног односа. Тужиља туженом није поднела писани захтев за раскид радног односа.

На овако утврђено чињенично стање, правилно су нижестепени судови применили материјално право из одреби чл. 178. и 191. став 1. Закона о раду и оценили основаним тужбени захтев за поништај решења о отказу уговора о раду на захтев запосленог и враћање тужиље на рад.

Неосновано се наводима ревизије оспорава правилна примена материјалног права.

Одредбом члана 175. тачка 4. Закона о раду прописано је да радни однос престаје отказом уговора о раду од стране послодавца или запосленог, док је одредбом члана 178. истог закона прописано да запослени има право да послодавцу откаже уговор о раду (став 1.) да отказ уговора о раду запослени доставља послодавцу у писаном облику, најмање 15 дана пре дана који је запослени навео, као дан престанка радног односа (отказни рок) (став 2.).

Из наведеног произлази да основ за престанак радног односа може бити изјава запосленог да жели да му престане радни однос, али да би таква изјава производила радно-правно дејство она мора да буде у писаном облику, а не дата у виду усмене изјаве и мора бити резултат слободно дате, односно слободно изражене воље запосленог да му престане радни однос, изричита, категорична, јасна и недвосмислена.

Како је у побијаном решењу којим је тужиљи престао радни однос наведено да је решење донето на лични захтев тужиље (при чему је у образложењу решења наведено име трећег лица, а не тужиље као запослене која је поднела захтев за престанак радног односа), а према утврђеном чињеничном стању тужиља није туженом у прописаној форми доставила изјаву из које би произлазило да захтева да јој престане радни однос, и по оцени Врховног суда, нису испуњени законом предвиђени услови из члана 178. Закона о раду за престанак радног односа отказом од стране запосленог, због чега је побијано решење незаконито, а последично правилна и одлука о захтеву за реинтеграцију тужиље на рад.

Иако неоправдани изостанак са рада може да буде основ за отказ који даје послодавац запосленом у складу са чланом 179. Закона о раду, у овом случају нема места примени наведене законске одредбе, обзиром да у побијаном решењу као основ отказа није наведено ово скривљено понашање тужиље. У спору ради оцене законитости отказа уговора о раду суд испитује само разлоге за отказ који су садржани у побијаном решењу, али не и постојање других могућих основа за престанак радног односа запосленом. Стога супротно наводима ревизије у конкретном случају нема места примени одредбе члана 191. став 7. Закона о раду, јер из утврђених чињеница у току поступка, а нарочито садржине побијаног решења, није утврђено да је постојао основ за престанак радног односа тужиљи.

Ревизијским наводима се кроз оспоравање оцене доказа суштински оспорава правилност утврђеног чињеничног стања, што не представља ревизијски разлог према члану 407. ЗПП. Осим тога, све наводе истицане у жалбама туженог, другостепени суд је ценио и о истима дао правилне и јасне разлоге које прихвата и ревизијски суд.

На основу изнетог, применом члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бранка Дражић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић