Против правноснажне другостепене пресуде у преиначујућем делу, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права.

Тужени је доставио одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог на радном месту грађевински радник седме групе са другим степеном стручне спреме. Анексом 1. Уговора о раду од 15.04.2009. године, чланом 2. странке су измениле тачку 14. став 1. Уговора о раду и додале став 2, тако што су уговориле да основна зарада тужиоца чини производ основне зараде за најједноставнији посао при просечном месечном фонду часова од 174 часа и коефицијент посла 1,8, као и да се новчани износ основне зараде за пуно радно време и стандардни учинак утврђује у бруто износу од 33.833,15 динара. Вештачењем од стране вештака економске струке, утврђено је да је у спорном периоду тужени исплаћивао тужиоцу зараду обрачунату у складу са уговором о раду и измењеним анексима и да су исплаћени износи нето месечних зарада тужиоца били виши у односу на прописану нето минималну зараду у Републции Србији. Приликом обрачуна зараде тужиоца, тужени није примењивао цену прописану Посебним колективним уговором за делатност путне привреде („Службени гласник РС“, бр. 3/15), а то је цена у висини минималне цене раде утврђене одлуком Социјално-економског савета основаног за територију Републику Србије, нити је донео одлуку о висини основне зараде за најједноставније посао у утуженом периоду.

Разлика зараде за утужени период износи 581.457,51 динар и тај износ представља разлику између исплаћене зараде према уговору о раду и анекса уговора према коефицијенту посла од 1,8 и цене рада у висини минималне цене раде, утврђене одлуком Социјално-економског савета. Такође је утврђено да је тужени тужиоцу исплатио мању зараду за износ од 9.699,68 динара, а који износ је добијен множењем коефицијента посла који тужилац обавља прописаног Посебним колективним уговором за делатност путне привреде 1,2 и минималне цене рада у складу са законом. Правноснажним решењем Привредног суда у Краљеву Рео 1/2022 од 28.04.2022. године, изреком под 2. потврђено је у свим класама усвајање унапред припремљеног плана реорганизације од 31.12.2021. године са пречишћеним текстом од 16.03.2022. године, а изреком под 3. обустављен је стечајни поступак над стечајним дужником „Крушевац пут“ а.д. Крушевац. Изреком под 6. одлучено да се по доношењу овог решења којим се потврђује унапред припремљен план реорганизације сва потраживања и права поверилаца и других лица и обавезе стечајног дужника одређене усвојеним планом уређује искључиво према условима из усвојеног унапред припремљеног плана реорганизације који је усвојен.

При овако утврђеном чињеничном стању, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиоца, налазећи да је исплаћена зарада тужиоцу за спорни период нижа од зараде коју је требало да прими према параметрима предвиђеним Посебним колективним уговором за делатност путне привреде. Закључио је да минимална цена рада по радном часу не може бити нижа од оне коју одређује Социјално-економски савет.

Другостепени суд није прихватио у целости правну аргументацију првостепеног суда. Закључио је да је тужиоцу исплаћивана зарада у складу са уговором о раду, а према параметрима који су били предвиђени у самом уговору. Налази да цена рада по уговору о раду је била предвиђена у нижем нивоу од оне која је била предвиђена у Посебном колективном уговору. Међутим, како се не може вршити комбинација коефицијента и цена из уговора, а да се примењује основица за обрачун зараде из Посебног колективног уговора, па је првостепену пресуду преиначио и делимично одбио тужбени захтев као неоснован. Оценио је да је за спорни период у потврђујућем делу пресуде, а што произлази из налаза вештака, тужиоцу исплаћен мањи износ за назначене месеце од оног који је требао да му буде исплаћен по основу зараде за спорни период, а сходно закљученом уговору о раду.

По оцени Врховног суда, на утврђено чињенично стање другостепени суд је правилно применио материјално право.

Према члану 8. Закона о раду, прописано је да колективни уговор и правнилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Према ставу 2. цитираног члана, прописано је да општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено. Тужиоцу је вршена исплата сходно одредбама уговора о раду. Тужилац сматра да му није исплаћена одговарајућа зарада јер за основицу није узета основица која је предвиђена Посебним колективним уговором, већ основица која је предвиђена уговором о раду, а која је била у нижем износу од напред назначене основице. Другостепени суд је правилно закључио да се у оваквом случају не може вршити комбинација параметара из Посебног колектвиног уговора и уговора о раду, под условом да је тужиоцу за тај период је исплаћивана зарада која је у већем износу од минималне. За цео спорни период тужиоцу је исплаћивана зарада која је већа од минималне. Међутим, како тужиоцу за одређени период (у вези ког периода је другостепени суд потврдио првостепену одлуку, а за укупан износ од 9.699,68 динара), тужиоцу зарада није обрачунавана у складу са одредбама Уговора о раду, тј. тај износ му је мање исплаћен. Стога је правилно поступио када је потврдио првостепену одлуку у том делу, а преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев за преостали део износа који тужилац потражује. Правилно је закључио другостепени суд да одлука у потврђујућем делу подлеже и примени одредби унапред припремљеног плана реорганизације који је усвојен од стране Привредног суда у Краљеву у предмету Рео 1/2022 од 28.04.2022. године.

Наводима из ревизије не доводи се у питање правилност побијане одлуке. Другостепена одлука није у супротности са одредбом члана 60. став 4. Устава РС, нити пак са одредбама чланова 106. и 107. Закона о раду. Тужиоцу је исплаћивана зарада сходно одредбама уговора о раду, а те одредбе уговора о раду које регулишу висину зараде запослених, па и тужиоца, нису у супротности са напред цитираним прописима, нити су у супротности са Посебним колективним уговором за делатност путне привреде. Све одредбе тих прописа морају испуњавати услов да запосленом не може бити одређена зарада мања од минималне, а изведеним доказима је утврђено да исплата није вршена мања од минималне зараде. Комбинација појединих одредби Посебног колективног уговора и појединих одредби уговора о раду је неприхватљива, што је правилно закључено и од стране другостепеног суда.

Правилна је одлука о трошковима поступка.

Сходно изнетом, на основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Туженом нису признати трошкови за стручни састав одговора на ревизију, а ово из разлога што одговор на ревизију није обавезан.

Председник већа - судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић