Пресудом Вишег суда у Нишу Кж1 123/25 од 12.08.2025. године делимично је усвојена жалба браниоца окривљене АА, адвоката Милоша Миљковића и преиначена је пресуда Основног суда у Алексинцу К 219/24 од 17.04.2025. године, у делу одлуке о кривичној санкцији, па је окривљена АА, због кривичног дела из члана 122. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, за које је првостепеном пресудом оглашена кривом, осуђена на новчану казну у износу од 80.000,00 динара, коју је дужна да плати у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде, с тим што је одређено да ће, уколико окривљена не плати наведену новчану казну у остављеном року, иста бити замењена казном затвора, тако што ће се за сваких започетих 1.000,00 динара новчане казне одредити један дан казне затвора, с тим да казна затвора не може бити дужа од шест месеци, док је жалба браниоца окривљене ББ, одбијена као неоснована и првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена.

Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости благовремено је поднео бранилац окривљене АА, адвокат Милош Миљковић, због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни суд усвоји поднети захтев и преиначи побијане пресуде и окривљену АА ослободи од оптужбе и одреди да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда или да исте укине и предмет врати на поновно одлучивање нижестепеном суду.

Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Врховном јавном тужилаштву сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљене, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљене АА, је неоснован.

Указујући на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, бранилац окривљене АА наводи да се правноснажне пресуде заснивају на доказима на којима се по одредбама ЗКП не могу заснивати, јер сведоци ВВ и ГГ на главном претресу дана 26.06.2023. године, нису положили заклетву.

По налажењу Врховног суда изнети наводи браниоца нису основани, будући да из записника о главном претресу Основног суда у Алексинцу од 26.06.2023. године јасно произилази да су сведоци ВВ и ГГ, пре свега, упозорени да имају право да одбију сведочење уколико би тиме изложили себе или лица из члана 94. став 1. ЗКП тешкој срамоти, знатној материјалној штети или кривичном гоњењу, као и да су упозорени и опоменути на дужност казивања истине и последице давања лажног исказа у смислу члана 95. ЗКП, а је суд, у складу са одредбом члана 96. ЗКП, од сведока захтевао да положе заклетву, уз упозорење да ће се разлози евентуалног одбијања унети у записник, након чега су изјавили да желе да сведоче и да ће положити заклетву, па потом и дали свој исказ. По оцени Врховног суда, тиме су, супротно наводима захтева, у потпуности испоштоване све законом прописане претпоставке за законито извођење ових доказа, а сама чињеница да формални текст заклетве није унет у записник, нема утицаја на законитост ове доказне радње, будући да из самог записника недвосмислено произилази да су сведоци ВВ и ГГ, заклетву уредно положили.

Следствено наведеном, као неосновани се оцењују наводи захтева браниоца окривљеног којима се указује да је извођењем ових доказа и заснивањем побијаних правноснажних пресуда на истима, суд учинио битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП.

Поред овога, бранилац окривљеног у захтеву указује да је суд у конкретном случају погрешно применио одредбу члана 122. став 3. Кривичног законика, којом је прописано да учиниоцу кривичног дела из става 2. исте одредбе, суд може изрећи судску опомену. Међутим, наводи захтева о томе да ли у конкретном случају постоје услови и оправданост да се учиниоцу изрекне судска опомена, представљају питање чињеничне оцене ои представљају повреду одредбе члана 440. ЗКП, а не правно питање чија би погрешна примена могла бити предмет захтева за заштиту законитости. На повреду одредбе члана 440. ЗКП, указује се и осталим наводима захтева, којима бранилац оспорава оцену изведених доказа и постојање умишљаја код окривљене АА и износи соствено виђење предметног догађаја, док наводи којима указује да је суд одбио поједине доказе предлоге одбране, предстваљају повреду одредбе члана 395. ЗКП, међутим, како повреде одредби чланова 395. и 440. ЗКП, у смислу члана 485. став 4. ЗКП, не представљају разлоге због којих је дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу, то се Врховни суд у оцену и разматрање ових навода, није упуштао.

Из изнетих разлога, Врховни суд је, на основу одредбе члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Председник већа-судија,

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Светлана Томић Јокић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић