Према стању у списима, тужбом поднетом Вишем суду у Београду ради накнаде штете поводом штетног догађаја који се догодио у Републици Црној Гори, против туженог осигуравајућег друштва код којег је било осигурано путничко возило које је учествовало у саобраћајном удесу, постављен је тужбени захтев тужиоца АА за накнаду нематеријалне штете и материјалне штете и захтев тужиоца ББ за накнаду материјалне штете. Обојица тужилаца су држављани Републике Србије, са пријављеним пребивалиштем у Београду. Тужено осигуравајуће друштво седиште има у Републици Црној Гори. У датом одговору на тужбу (поднесак туженог од 25.02.2020. године), тужени је оспорио обим и висину штете и истакао допринос настанку штете и нематеријалне и материјалне првотужиоца АА. Уз такво изјашњење, тужени је навео и да је Виши суд у Београду опште месно ненадлежан за део тужбеног захтева који се односи на накнаду материјалне штете.

Непобијаним правноснажним решењем Вишег суда у Београду одбијен је приговор ненадлежности за суђење о захтеву за накнаду нематеријалне штете (захтеву тужиоца АА). За суђење о тужбеном захтеву за накнаду материјалне штете из истог штетног догађаја, истим решењем суд се огласио апсолутно ненадлежним и тужбу у том делу одбацио, а то решење другостепени суд је потврдио овде побијаном одлуком.

По налажењу првостепеног суда тужени није оспорио надлежност за суђење о захтеву за накнаду нематеријалне штете и упустио се у распрвљање о том захтеву, а у погледу захтева за накнаду материјалне штете надлежност је оспорио у датом одговору на тужбу, па како не постоји сагласност туженог одлучио је о апсолутној ненадлежности домаћег суда и тужбу одбацио у делу о накнади материјалне штете, позивом на одредабе члана 16. ЗПП и чланова 46, 50-52. и 53. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. Истог је становишта био и другостепени суд, образлажући да се ради о спору о вануговорној одговорности за штету против осигуравајућег друштва из члана 53. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља, и да услова нема за заснивање надлежности домаћег суда у складу са чланом 50. наведеног закона јер тужени као страно правно лице које нема седиште у Републици Србији није дао пристанак да о накнади материјалне штете суди домаћи суд.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом тужиоца указује да се тужени наводима изнетим у одговору на тужбу упустио у расправљање о захтевима стављеним у поступку, прихватио надлежност суда Републике Србије, а да је суд одбио да одлучује о захтеву за који је надлежан, те да је учињена битна повреда поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, а на коју повреду ревизијски суд пази и по службеној дужности.

У спору о вануговорној одгвоорности за штету, нематеријалну и материјалну произишлу из истог штетног догађаја, истицањем приговора доприноса тужиоца у датом одговору на тужбу, тужени се упустио у расправљање о нематеријалној и о материјалној штети чији се узрок настанка везује за исти штетни догађај и одговорност за штету расправља по истим принципима. Код таквог стања ствари, надлежност домаћег суда постоји за суђење о свим захтевима стављеним у поступку у спору о вануговорној одговорности за штету, према одредбама члана 50. и 53. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља. У конкретном случају, ради се о надлежности за суђење у спору због вануговорне одговорности за штету, према члану 44. Закона о парничном поступку, те је предмет враћен првостепеном суду на даље суђење.

Из изнетих разлога, применом члана 415. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић