Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је изјавила дозвољену и благовремену ревизију, којом пресуду побија због погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду по одредби члана 408. Закона о парничном поступку ( „Службени гласник РС“ бр. 72/2011 … 10/2023) и закључио да је ревизија основана.

Према чињеничном стању утврђеном од стране првостепеног суда, на основу кога је донета побијана пресуда, тужени је према тужиљи имао новчано потраживање по основу неплаћене паркинг карте и ради покретања извршног поступка прибавио је личне податке тужиље и то име, презиме, адресу пребивалишта, јединствени матични број и регистарске ознаке возила, али након прибављања тих података није покренуо поступак извршења, већ је своје потраживање уступио уговором о уступању потраживања уз накнаду број 12-11584 од 13.05.2022. године, пријемнику ПД „DAIK consulting & finance“ ДОО Ћуприја, који је уговор оверен код јавног бележника под бројем УОП-3: 1751-2022 дана 13.05.2022. године. Према садржини тог уговора, тужени преноси потраживање које има према својим дужницима одређеним у уговору, и према сада тужиљи, са наведеним њеним именом, јединственим матичним бројем, бројем регистарске ознаке возила и износом потраживања. У уговору је наведено да се пријемник обавезује да ће обавестити дужнике у писменом облику, писмом или на други безбедан начин о овом уговору, у складу са којим ти дужници треба да врше исплату пријемнику.

На основу тако утврђеног чињеничног стања, другостепени суд закључује да је првостепени суд правилно применио одредбе Закона о заштити података о личности из одредбе члана 21. и 24, с обзиром да су лични подаци тужиље кроз оверени уговор пренети на пријемника у сврху спровођења извршења ради наплате потраживања које је тужени имао према тужиљи, и у том циљу и прикупљао и пренео податке тужиље. Тужени није личне податке тужиље пренео на пријемника у другу сврху. Податке је прикупио на законит начин у оквиру своје делатности – комуналне делатности управљања јавним паркиралиштима на територији Града Крагујевца. Одредбом члана 30. Закона о извршењу и обезбеђењу је прописано да идентификациони подаци о извршном дужнику који је физичко лице јесу име, презиме, пребивалиште и јединствени матични број грађана, а према одредби члана 31. тог закона државни органи, имаоци јавних овлашћења, друга правна лица и предузетници су дужни да суду и јавном извршитељу бесплатно доставе на њихов захтев исте податке о извршеном дужнику, као и извршном повериоцу који наведе потраживање ради чијег намирења или обезбеђења намерава да води извршни поступак и о томе приложи извршну исправу, а добијене податке извршни поверилац може да користи само за потребе извршног поступка. Тако и извршни поверилац, пружалац комуналних и сродних услуга, који своја потраживања доказује веродостојном исправом има право да прибави податке о јединственом матичном броју грађана извршног дужника. На основу таквих одредаба закона суд закључује да је тужени све податке о тужиљи прикупио од МУП-а Републике Србије и даље обрађивао и доставио другом лицу у сврху спровођења поступка извршења ради наплате комуналне услуге, што је законито поступање, те је тужбени захтев неоснован. Другостепени суд сматра да за одговорност туженог у односу на тужбени захтев тужиље у овој парници није од значаја одредба уговора о уступању потраживања којим је пријемник потраживања обавезан да обавести дужнике у складу са уговором. За другостепени суд је битан закључак да лични подаци тужиље нису кроз оверени уговор пренети на пријемника у другу сврху, већ у сврху спровођења извршења ради наплате потраживања које је тужени имао према тужиљи и у том циљу и прикупио и пренео податке тужиље, те да у томе нема незаконите обраде података.

Изнети закључци нижестепених судова засновани су на погрешној примени материјалног права.

Према утврђеним чињеницама, тужени јесте прикупио личне податке тужиље од МУП-а РС у циљу обављања послова у јавном интересу који су му поверени у смислу одредбе члана 12. став 1. тачка 5. Закона о заштити података о личности („Службени гласник РС“ бр. 87/2018), што је законита обрада података. Међутим, погрешно судови сматрају да се даља обрада података, давање трећем лицу приликом уступања потраживања не сматра другом сврхом, која је различита од оне за коју су подаци од стране туженог примарно прикупљени. Напротив, уступање података трећем лицу није у сврху остваривања обављања послова у јавном интересу од стране туженог, у извршном поступку у коме би он био извршни поверилац према тужиљи као извршном дужнику, већ је сврха такве обраде података да се другом примаоцу података обезбеде подаци у сврху остваривање потраживања које то лице стиче. Према одредби члана 24. став 1. Закона о заштити података о личности, ако се подаци о личности не прикупљају од лица на које се односе, руковалац је дужан да лицу на које се подаци односе пружи и информацију о сврси намераване обраде и правном основу за обраду и о примаоцу односно групи прималаца података о личности, који у конкретном случају постоји. Према одредби става 2. истог члана, руковалац је дужан да лицу на које се подаци односе пружи и додатне информације које могу да буду неопходне да би се обезбедила поштена и транспарентна обрада у односу на лице на које се подаци односе, таксативно назначене у тој одредби. У конкретном случају применом ових одредаба закона закључак је да је тужени био дужан да пре започињања даље обраде, што је уступање тужиљиних података трећем лицу, тужиљи пружи информације о тој сврси, као и све остале битне информације из става 2. члана 24. Закона о заштити података о личности. Од значаја је и то да је међу подацима које је уступио трећем лицу тужени дао и регистарске ознаке возила чији је власник тужиља, који податак не спада у податке које су нижестепени судови сматрали неопходним према цитираним одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу, ради остварења јавног интереса наплате комуналне услуге у извршном поступку.

Нижестепени судови се нису децидно изјаснили о питању да ли је тужени обавестио тужиљу да ће подаци бити уступљени агенцији за наплату потраживања у сврху наплате потраживања, мада су у правцу расправљања ове чињенице, за коју су судови сматрали да нема правни домашај на пресуђење у овој правној ствари, изнети закључци да тужени није доставио доказе да је обавестио тужиљу о преносу потраживања, и да према прихваћеном исказу тужиље она није знала ко је агенцији дао податке.

С обзиром на непотпуно расправљено чињенично стање у смислу напред изнетог и на погрешно полазиште у примени материјалног права према коме тужени није имао обавезу да тужиљу обавести о даљој обради података уступањем трећем лицу, одлука о тужбеном захтеву се за сада не може прихватити за правилну.

Због тога су нижестепене пресуде укинуте по одредби члана 416. став 2. Закона о парничном поступку и предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење, како би расправио све значајне чињенице за закључак о законитом, поштеном и транспарентном поступању туженог у обради података о личности тужиље и регистарске ознаке њеног возила, и о испуњености услова за пружање тражене судске заштите.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић