Тужилац је накнадно сазнао да је његовим комшијама, а на основу споразума о накнади закљученог 15.07.2015. године са корисником експропријације Републиком Србијом исплаћена већа накнада за станове на истој адреси (218.000,00 динара по м2), тако да је закључио да му је нанета штета мање исплаћеном ценом стана од 57.257,57 динара по м2 што за површину тужиочевог стана укупно износи 5.095,993,73 динара. Накнада за експроприсане непокретности наведеним лицима ББ и ВВ утврђена на основу процене пореске управе Врачар од 13.05.2015. године и они су прихватили накнаду према тржишној вредности тих станова. Влада Републике Србије закључком од 10.07.2015. године дала сагласност за закључење споразума о накнади која им је и исплаћена.

Нижестепени судови су закључили да се у складу са одредбама чланова 10, 26, 28, 103, 111, 139, 141 став 1, 155, 158. и 189. Закона о облигационим односима и члана 16, 18, 25, 29, 41, 46. и 56. Закона о експропријацији, правни основ потраживања тужиоца заснива на одговорности тужене за причињену материјалну штету због исплаћене веће тржишне цене другим лицима за истоветне непокретности. Закључили су, у вези с уговореном ценом, односно с начином и критеријумима процене тржишне вредности непокретности у власништву тужиоца констатованих наведеним уговором о купопродаји непокретности, да је тужилац био упознат са свим битним елементима уговора и да је у моменту његовог закључења постојала тужиочева озбиљна и слободна воља за закључење уговора, односно да је тужилац био у могућности да схвати смисао, домашај и последице обећања садржаног у понуди односно да схвати права и обавезе које настају из предметног уговора.

У моменту закључења овог уговора између парничних странака није био донет Закон о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта „Београд на води“ и због тога није био утврђен корисник експропријације. Стога није могао постојати предлог за експропријацију од стране корисника, нити је донето решење надлежног органа о експропријацији, а накнада није одређена у законом прописаном поступку за експропријацију, тако да се није радило о решавању имовинско-правних односа у смислу Закона о експропријацији. С друге стране, споразум о накнади за експроприсане непокретности на који тужилац указује, закључен је након ступања на снагу Закона о утврђивању јавног интереса и посебним поступцима експропријације и издавања грађевинске дозволе ради реализације пројекта „Београд на води“ („Службени гласник РС“, бр. 34 од 14.04.2015, 103/2015, 153/2020), власници експроприсане непокретности су такође захтевали накнаду према тржишној вредности тих непокретности, и Влада РС је закључком од 17.07.2015. године дала сагласност за закључење споразума, те се такво поступање не може сматрати штетном радњом тужене којом би била проузрокована штета тужиоцу. Тужилац није оспоравао правну ваљаност уговора који је закључио, нити је доказао да је био у заблуди или под принудом приликом закључења уговора, а уговорне стране су биле сагласне са начином процене тржишне вредности непокретности која је предмет уговора и тужилац није био у зависном положају према купцу (туженој). Будући да је тужилац пре закључења уговора знао за праву вредност стана нити је било прекомерног оштећења, нити је постојала очигледна несразмера приликом закључења уговора. Различита процена тржишних вредности истоветних непокретности у различитим временским интервалима и различитим тржишним околностима не може се сматрати штетном радњом тужене.

Код тако утврђеног чињеничног стања правилан је закључак нижестепених судова да је тужбени захтев неоснован. Притом је другостепени суд дао јасне и потпуне разлоге за своју одлуку које Врховни суд у свему прихвата као правилне.

У ревизији се неосновано указује да је уговор закључен између странака био апсолутно ништав због тога што би тужена, да је у питању био класичан уговор по Закону о облигационим односима, била у обавези да као јавно предузеће и корисник буџетских средстава примени императивну одредбу Закона о јавној својини („Службени гласник РС“ бр. 72/2011) из члана 29. став 1. према којој се прибављање у јавну својину и отуђење из јавне својине обавља у поступку јавног надметања, односно прикупљања писмених понуда (што подразумева претходно оглашавање) приликом утврђивања вредности непокретности, у коме се полази од тржишне вредности непокретности, коју је проценио порески или други надлежни орган. Наведена одредба, којом се штити јавна својина, није повређена у конкретном случају иако је стан у јавну својину прибављен непосредном погодбом, јер је предметни стан прибављен не по цени изнад тржишне, већ управо по тржишној цени на коју је тужилац слободном вољом пристао, процењеној од стране надлежног државног органа, какав је изузетак дозвољен ставом четвртим истог законског члана, тако да ревизијски наводи о непоступању у складу са Законом о јавној својини нису основани.

На основу члана 414. Закона о парничном поступку, донета је одлука као у изреци.

Председник већа- судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић