Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију, због погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду применом одредбе члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11...10/23) и утврдио да је ревизија основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља АА је уписана као власник са ¾ дела, а тужиља ББ са ¼ дела на кат.парцелама број ../3 површине 229м2 и ../16 површине 377м2, које су по врсти земљиште у грађевинском подручју, а по култури њива 2. класе. Наведене непокретности тужиљa АА и ВВ (супруг тужиље ББ) су стекле по правном основу наслеђа иза покојне мајке ГГ. Катастарске парцеле ../3 и ../6 к.о. Ветерник су према Плану генералне регулације простора за породично становање у западном делу града Новог Сада („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 34/17...27/22) и Плану детаљне регулације Адица у Новом Саду („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 22/19) намењене за јавну површину – саобраћајну површину целом својом површином, да је парцела ../16 приведена намени, а да парцела ../3 није приведена намени.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су обавезали туженог да тужиљама исплати новчану накнаду у укупном износу од 12.407.971,20 динара, применом одредаба члана 58. Устава Републике Србије, члана 10. став 2. и 10. Закона о јавној својини и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода. По оцени нижестепених судова, тужиљама припада правична накнада сагласно њиховим сувласничким уделима и то за кат.парцелу ../16 јер је иста приведена намени – улица саобраћајница, а предвиђена је истоветна јавна намена и за кат.парцелу ../3 к.о. Ветерник у односу на коју парцелу тужени није доказао да ће у скорије време предметну парцелу привести планираној намени.

По оцени Врховног суда побијана одлука се за сада не може прихватити као правилна.

Устав Републике Србије, у одредби члана 58. јемчи право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона тако што прописује да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Законом се може ограничити начин коришћења имовине, а одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других тражбина или казни, дозвољено је само у складу са законом.

Протоколом број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, у члану 1. гарантује се заштита имовине тако што је прописано да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Одредбом члана 10. став 2. Закона о јавној својини прописано је да се добрима у општој употреби јавне својине, у смислу овог закона, сматрају оне ствари које су због своје природе намењене коришћењу свих и које су као такве одређене законом (јавни путеви, јавне пруге, мост и тунел на јавном путу, прузи или улици, улице, тргови, јавни паркови, гранични прелази и др.). Према ставу 10. истог члана, добра у општој употреби су у својини Републике Србије, изузев државних путева другог реда који су у својини аутономне покрајине на чијој се територији налазе, као и изузев некатегорисаних путева, општинских путева и улица (које нису део ауто-пута или државног пута првог и другог реда) и тргова, јавних површина које су у својини јединица локалне самоуправе на чијој се територији налазе.

Повреду права на мирно уживање имовине у сличној ситуацији (издата дозвола за експропријацију у периоду од 1971. до 1979. године и забрана градње на земљишту од 1968. до 1980. године) утврђена је у пресуди Европског суда за људска права од 23.09.1982. године, донетој у случају Sporrong i Lonnroth против Шведске. У означеној пресуди изражен је став да дозвола за експропријацију није утицала на право власника да користе своју имовину и њоме располажу, али да је у пракси знатно смањила могућност вршења тог права и утицала на саму суштину права својине, јер је омогућавала градским властима да спроведу закониту експропријацију кад год то сматрају сврсисходним, услед чега је право подносилаца представке постало несигурно, а исти значај су имале и мере забране градње. С тим у вези суд је закључио да су мере забране градње представљале контролу употребе имовине и да су подносиоци представке сносили несразмерно велики терет који би био оправдан само у случају да им је пружена могућност да траже скраћење рока важења дозвола или захтевају накнаду штете. Слично као у означеном предмету, Европски суд за људска права је одлучио и у случајевима Matos е Silva. LDA и други против Португалије (пресуда од 16.09.1996. године) и Ellia SRL против Италије (пресуда од 02.08.2001. године), када је утврдио да није дошло до фактичке експропријације и лишавања подносилаца њихове имовине, али да је доношењем аката јавне власти којим је утврђен јавни интерес за изградњу резервата и усвајањем урбанистичког плана којим је било предвиђена градња парка, уз забрану градње на том земљишту дошло до мешања/ограничења права подносилаца на мирно уживање имовине које је проистекло из смањене могућности располагања имовином током дугог временског периода (13 и 26 година), а што је за последицу имало несигурност подносилаца у погледу тога шта ће бити са њиховом имовином и они трпели прекомерни терет услед изостанка било какве накнаде и непостојања делотворног правног средства.

Постојање Плана генералне регулације простора за породично становање у западном делу града Новог Сада и Плана детаљне регулације Адица у Новом Саду, којим су наведене кат. парцеле планиране за површине јавне намене-саобраћајне површине, је услов да се утврди јавни интерес за експропријацију, а усвајање планског акта не значи да ће нужно и доћи до његове реализације. Катастарска парцела ../3 укупне површине 229м2 је у природи зелена површина са вишегодишњим засадом, па стога тужиље нису фактички лишене у целини своје имовине и овлашћења која чине садржину права својине у односу на ову катастарску парцелу, јер донетим планским актом нису спречене да имовину држе, користе и да њоме располажу у границама одређеним законом у смислу члана 3. став 1. Закона о основама својинскоправних односа.

Међутим, са становишта одредбе члана 58. Устава Републике Србије и члана 1. став 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, као и у вези ставова израженим у наведеним пресудама Европског суда за људска права, доношењем планских аката и њиховим неспровођењем у неразумно дугом временском периоду може бити повређено право власника на мирно уживање имовине и у случају када активности државе не иду толико далеко да власника лише својине на одређеном добру које чини његову имовину. Да ли је власнику у таквом случају повређено право на мирно уживање имовине и да ли му за то припада право на накнаду и у којој висини процењује се у зависности од околности сваког конкретног случаја, а нарочито од тога на који је начин имовину користио до доношења планског акта и у којој мери и на који начин му је такав начин коришћења сада ускраћен или ограничен. Ове чињенице, као и висину накнаде због евентуалног ограничења права на мирно уживање имовине, доказује тужилац у складу са правилом из члана 231. став 1. ЗПП.

У смислу изложеног, по оцени ревизијског суда правилна примена материјалног права је захтевала утврђење да ли је тужиљама повређено право на мирно уживање имовине у односу на кат. парцеле за које траже накнаду, и да ли им за то припада право на накнаду и у којој висини, што се процењује у зависности од околности сваког конкретног случаја, а нарочито од тога на који су начин имовину користиле до доношења планског акта и у којој мери и на који начин им је такав начин коришћења сада ускраћен или ограничен.

Из наведених разлога обе нижестепене пресуде су укинуте и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку првостепени суд ће, ради правилне примене материјалног права употпунити чињенично стање на начин наведен у овом решењу и при чему ће имати у виду да је део парцела приведен планској намени, а део парцела није, од чега зависи и висина накнаде коју тужиље траже.

Одлука о трошковима парничног поступка зависи од исхода спора, због чега је побијана пресуда укинута и у том делу.

Из наведених разлога, на основу члана 416. став 2. Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Добрила Страјина с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић