Тужени је доставио одговор на ревизију тужиље, захтевајући накнаду трошкова поводом његовог састава.

Испитујући правилност побијане пресуде на основу члана 408. у вези са чланом 441. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је нашао да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности. Такође, другостепени суд није учинио битну повреду из члана 374. став 1. ЗПП с обзиром да је ценио све битне жалбене наводе тужиље и дао разлоге у образложењу оцене ових навода. Нема ни других битних повреда поступка које могу бити разлог за изјављивање ревизије према члану 407. став 1. ЗПП.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је била запослена код туженог на неодређено време на радном месту стручног сарадника за ... у Сектору за ... (на основу Уговора о раду закљученог 25.11.2014. године, са пратећим анексом). Одлуком туженог о распореду радног времена од 17.10.2014. године, радно време је било фиксно од 8,00 до 16,00 часова. Одлуком генералног директора туженог од 31.10.2014. године о обавезном евидентирању присуства на раду свих запослених, предвиђена је обавеза евидентирања присуства на раду путем адекватне идентификационе картице, те да ће се свако непоштовање обавезе евиденције присуства на раду и злоупотеба картице сматрати повредом радне дисциплине, у ком случају тужени може запосленом отказати уговор о раду, о чему су сви запослени били обавештени. Одлуком Извршног одбора туженог о распореду радног времена од 31.10.2017. године (са применом од 01.11.2017. године) уведено је флексибилно радно време за запослене у централи туженог, који су у обавези да се пријаве на рад путем идентификационе картице у периоду од 8,00 до 8,30 часова и одјаве у периоду од 16,00 до 16,30 часова, с тим што не могу напустити радно место без испуњења норме од 8 часова дневно, нити пре 16,00 часова без обзира на време доласка на рад.

Према евиденцији присуства на раду (карнет) код туженог за септембар и октобар 2017. године, тужиља је само 27.09.2017. године испунила радну норму од 8 часова (у периоду од 8,00 до 16,00 часова), док су сви остали доласци на посао у наведеним месецима евидентирани са закашњењем, а од стране руководилаца евидентирано је и да је тужиља у спорном периоду користила у току дана више дневних пауза које нису адекватно евидентиране. Према евиденцији присуства на раду (карнет) код туженог за остале месеце, уочени су исти пропусти код тужиље током целе 2017. године и да од почетка 2017. године у сваком месецу има недовољан фонд сати рада.

Тужени је упозорио тужиљу да су се стекли услови за отказ уговора о раду (упозорење од 08.11.2017. године), с позивом на Одлуку генералног директора туженог о обавези евидентирања присуства на раду запослених од 31.10.2014. године и евиденције присуства на раду (карнет) код туженог за октобар и новембар 2017. годину, да је утврђено да је тужиља за септембар и октобар 2017. године само 27.09.2017. године испунила радну норму од 8 часова, а да су сви остали доласци на рад у том периоду евидентирани са закашњењем, као и да је користила у току дана више дневних пауза које није адекватно евидентирала, те да је од стране непосредних руководилаца упозорена и на пропусте и повреду радне обавезе који се тичу неажурног и неблаговременог извршавања радних обавеза одговарања на понуде за закључење уговора о осигурању, непоступања по пристиглим захтевима из филијала, нејављања на телефон и неодговарања на пристиглу електронску пошту, на који начин је учинила повреде из члана 87. тачке 1., 7. и 14. и члана 88. тачке 9., 10. и 12. Правилника о раду туженог. У писменом изјашњењу од 14.11.2017. године, тужиља је правдала кашњења извођењем грађевинских радова на Бранковом мосту који је незаобилазна траса њеног доласка на посао, а такође је указала да је са посла одлазила после 16,00 часова, осим четири дана у септембру и три дана у октобру 2017. године за које се редовно јавила надређеном, због болести, а потом и смрти ужег члана породице, као и да упозорење има формалних недостатака јер није конкретизована повреда радне обавезе.

Решењем туженог од 15.11.2017. године тужиљи је отказан уговор о раду са пратећим анексом (са одређењем да јој престаје радни однос са даном доношења овог решења), с позивом на члан 179. ставови 2. и 3. Закона о раду због повреде радне обавезе из члана 87. тачке 1., 7. и 14. и члана 88. тачке 9., 10. и 12. Правиланика о раду туженог. Ово стога што је била обавезна да обавља послове свог радног места у просторијама туженог у Дирекцији у Београду у периоду од 8,00 до 16,00 часова, а да је потписивањем уговора о раду потврдила да је упозната са одредбама Правилника о раду туженог, да је увидом у евиденцију присуства на раду (карнет) за септембар и октобар 2017. године утврђено да је само 27.09.2017. године испунила радну норму од 8 часова (у периоду од 8,00 до 16,00 часова), док су сви остали доласци на посао у наведеним месецима евидентирани са закашњењем, као и да је од стране руководилаца евидентирано да је у спорном периоду користила у току дана више дневних пауза које нису адекватно евидентиране, да је додатним увидом у карнет (а након изјашњења тужиље на упозорење) утврђено да су исти пропусти уочени током целе 2017. године и да од почетка 2017. године у сваком месецу има недовољан фонд сати рада, што представља битан пропуст и кршења радне дисциплине.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одбио тужбени захтев, с позивом на одредбе члана 179. став 2. тачке 1. и 5. и става 3. тачка 8. и члана 180. Закона о раду у вези са одредбама чланова 87. и 88. Правилника о раду туженог, сматрајући да је тужиљи основано и законито отказан уговор о раду због повреде радне дисциплине јер постоји идентитет између писаног упозорења и решења о отказу у погледу овог отказног разлога, због чега је одбио тужбени захтев тужиље за поништај решења отказа уговора о раду и за њено враћање на рад.

Другостепени суд је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио првостепену пресуду, прихватајући разлоге које је првостепени суд дао за своју одлуку.

По оцени Врховног суда, нижестепени судови су правилно применили материјално право.

Одредбом члана 179. став 2. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05...13/17-УС), прописано је, између осталог, да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду aко својом кривицом учини повреду радне обавезе и то: 1) ако несавесно или немарно извршава радне обавезе; 2) ако злоупотреби положај или прекорачи овлашћења и 5) ако учини другу повреду радне обавезе утврђене општих актом, односно уговором о раду. Одредбом става 3. тачка 8. истог члана, прописано је да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно као је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Правилником о раду туженог, чланом 87. као повреда радне обавезе прописано је: несавесно или немарно извршавање радне обавезе (тачка 1.), нетачно евидентирање и приказивање резултата рада и радног времена (тачка 7.) и непоступање у складу са општим актима, одлукама и процедурама послодавца (тачка 14.). Члана 88. као повреда радне дисциплине прописано је: непоштовање радне дисциплине прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (тачка 9.), кашњење на рад у току једног месеца више од пет пута (тачка 10.) и напуштање радног места пре истека радног времена без знања и одобрења непосредног руководиоца (тачка 12.).

Чињенично је утврђено да у периоду током септембра и октобра 2017. године, тужиља поступала супротно одлуци туженог Одлуком туженог о распореду радног времена од 17.10.2014. године, којом је уведено фиксно радно време од 8,00 до 16,00 часова и одлуци туженог од 31.10.2014. године о обавезном евидентирању присуства на раду свих запослених путем адекватне идентификационе картице, с обзиром да није евидентирала електронским путем паузе у току радног времена, а имала је кашњења сваки дан у доласку на посао (осим 27.09.2017. године).

Имајући у виду наведено, по оцени Врховног суда, правилан је закључак нижестепених судова да су се у радњама тужиље стекла обележја повреде радне дициплине из члана 88. Правилника о раду туженог и то: непоштовање радне дисциплине прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца (тачка 9.), кашњење на рад у току једног месеца више од пет пута (тачка 10.) и напуштање радног места пре истека радног времена без знања и одобрења непосредног руководиоца (тачка 12.). и тиме услови за отказ уговора о раду због непоштовања радне дисциплине прописане актом послодавца, односно таквог понашање због којег не може да настави рад код послодавца из члана 179. став 3. тачка 8. Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 ... 75/14). Разлози на које се тужиља позвала у изјашењу на упозорење (радови на мосту, гужва у саобраћају и др.) не ослобађају тужиљу од одговорности за непоштовање радне дисциплине која јој је стављена на терет (које се понављало више пута), јер заспослени мора да се прилагоди околностима повећане гужве и отежаног кретања у саобраћају и да, поред тога, долази на посао и испуњава радну норму од 8 часова дневно.

Стога је предметним решењем туженог од 15.11.2017. године тужиљи законито престао радни однос. Пре отказа уговора о раду, супротно наводима ревизије, тужени је тужиљу писаним путем упозорио на постојање разлога за отказ, у складу са обавезом из члана 180. Закона о раду. Како је тужиљи законито престао радни однос, то нема основа да буде враћена на рад код туженог у смислу члана 191.истог закона. У ситуацији када је запосленом отказан уговор о раду због више повреда радних обавеза и непоштовања радне дисциплине, за закључак о законитости отказног акта је довољно да постоје радње запосленог које образјују једну повреду радне обавезе или непоштовања радне дисциплине, што је управо овде случај.

Остале ревизијске наводе Врховни суд оцењује неоснованим, зато што се њима посредно указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, што на основу члана 407. став 2. ЗПП није дозвољен ревизијски разлог.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка, јер је донета правилном применом одредбе члана 153. став 1. и 154. ЗПП, имајући у виду исход спора.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Захтев туженог за накнаду трошкова за састав одговора на ревизију одбијен је као неоснован јер нису били потребни за вођење ове парнице, у смислу члана 154. став 1. ЗПП.

На основу члана 165. став 1. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Ивана Рађеновић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић