Апелациони суд у Крагујевцу је, пресудом Гж2 103/25 од 12.03.2025. године, ставом првим изреке, одбио као неосноване жалбе парничних странака и потврдио пресуду Основног суда у Параћину, Судска јединица у Ћуприји П2 216/24 од 26.12.2024. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, у делу којим је потврђена првостепена пресуда у одбијајућем делу, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду у побијаном делу, у смислу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Сл. гласник РС“ бр.72/11...10/23), у вези са чланом 202. Породичног закона, Врховни суд је оценио да ревизија није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је ћерка тужене и ВВ чији је брак правноснажно разведен. По разводу брака остала је да живи са оцем у ... . У школској 2023/2024. години уписала је прву годину основних академских студија на Универзитету „ГГ – интегрисани Универзитет“, а у школској 2024/2025. години другу годину студија и сада је студент друге године. Школарина за тужиљу за прву годину факултета износила је 1.500 евра, а за другу 1.900 евра. Тужиља је закупила стан у Београду, чија месечна закупнина је у почетку износила 380 евра, а сада плаћа закупнину у износу од 400 евра месечно, у који износ су урачунати и трошкови грејања. Трошкови комуналија су око 6.000,00 динара месечно. Има трошкове превоза од Београда до ... и обратно који на месечном нивоу износе 2.000,00 - 4.000,00 динара. Храну припрема сама и на дневном нивоу јој је потребно 500 - 1.000,00 динара. За гардеробу месечно издваја око 100 евра. Уџбеници су урачунати у цену школарине. За изласке месечно потроши 2.000,00- 3.000,00 динара месечно. Одлази у теретану за коју месечна чланарина износи 3.000,00 динара. Носи фиксну протезу и на месечном нивоу за контроле потребно је да издвоји 2.500,00 динара. Тужиља је своје укупне месечне потребе определила на износ од 120.000,00 динара. Према налазу и мишљењу вештака економско-финансијске струке, потребе тужиље на годишњем нивоу су 1.415.276,00 динара, односно на месечном нивоу износе 136.101,00 динар.

Тужена је стара 48 година. У сталном је радном односу у МУП РС са месечном зарадом од 97.936,47 динара. Власник је куће у ... коју је купила након развода брака средствима кредита за купопродајну цену од 20.000 евра, са роком отплате од 20 година. Месечна рата кредита износи 150-180 евра. Трошкови комуналија на месечном нивоу су око 150 евра, а зими око 200 евра. Живи сама и нема обавезу да издржава друга лица. Отац тужиље је стар 48 година. Бави се приватним послом – ... и месечно зарађује око 500 евра, али висина зараде је некада и виша јер зависи од обима посла. Живи у кући која је његово власништво у заједничком домаћинству са ванбрачном супругом, која је запослена и њеним дететом. Нема других обавеза законског издржавања.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања и одредаба члана 155. став 2. и 160. Породичном закона, првостепени суд је обавезао тужену да на име свог доприноса у издржавању тужиље као пунолетног детета које се налази на редовном школовању месечно плаћа износ од још 5.000,00 динара, поред досуђеног износа од 15.000,00 динара на који је већ обавезана правноснажном пресудом донетом у овом поступку. Притом је потребе тужиље утврдио из исказа тужиље саслушане као парничне странке на износ од 120.000,00 динара. Преко тог износа до траженог износа од 40.000,00 динара тужбени захтев је одбио.

Другостепени суд је прихватио утврђено чињенично стање као правилно али је извео другачији чињенични закључак у погледу потреба тужиље утврдивши њихову висину у износу од 70.000,00 динара на месечном нивоу, налазећи да то није утицало на правилну примену материјалног права и одлуку о висини доприноса тужене с обзиром на могућности странака да доприносе издржавању тужиље.

По оцени Врховног суда, тужиља у ревизији неосновано указује да су нижестепени судови погрешно применили материјално право.

Издржавање пунолетног детета остварује се под одређеним условима. Према члану 155. Породичног закона, право на издражвање од родитеља има пунолетно дете које је неспособно за рад, док такво стање траје, под условом да нема довољно средстава за издражвање (став 1) и пунолетно дете које се редовно школује најкасније до навршене 26 године живота, сразмерно могућностима родитеља (став 2). Наведени услови за издржавање пунолетног детета ограничени су правним стандардом очигледне неправде с обзиром да је ставом четвртим наведене законске одредбе предвиђено да пунолетно дете нема право на издржавање ако би прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну неправду за родитеље.

Општи критеријуми за одређивање издржавања прописани су чланом 160. Породичног закона, према коме се издржавање одређује према потребама повериоца и могућностима дужника издржавања, при чему се води рачуна о минималној суми издржавања (став 1.). Потребе повериоца издржавања зависе од његових година, здравља, образовања, имовине, прихода, те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 2.), а могућности дужника издржавања зависе од његових прихода, могућности за запослење и стицање зараде, његове имовине, његових личних потреба, обавеза да издржава друга лица, те других околности од значаја за одређивање издржавања (став 3.).

У конкретном случају, тужиља је редован студент Универзитета „ГГ“, који је уписала школске 2023/2024. године, другу годину је уписала наредне школске 2023/2024. године, што указује да тужиља редовно испуњава своје школске обавезе, из чега следи закључак да јој припада право на издржавање као пунолетном детету на редовном школовању.

Притом, смисао одредбе члана 155. Породичног закона, која се односи на услове за издржавање пунолетног детета на редовном школовању, јесте да су родитељи у обавези да се старају о школовању и стручном усавршавању своје пунолетне деце, али у мери у којој им по редовном току ствари то омогућавају животне и материјалне могућности, а нису дужни да се одричу свог сопственог егзистенцијалног минимума као што је то случај код издржавања малолетне деце. Стога су, насупрот ревизијским наводима, нижестепени судови правилно одбили тужбени захтев за износ од још 20.000,00 динара месечно, правилно оценивши могућности тужене као дужника издржавања (имајући у виду приходе које остварује, чињеницу да је њена плата оптерећена ратом за кредит који је узет ради куповине непокретности да би решила своју стамбену потребу и њених месечних потреба).

Насупрот ревизијским наводима, правилно је другостепени суд извео чињенични закључак о укупним месечним потребама тужиље. Наиме, суд је властан да потребе тужиље (онако како их је тужиља презентовала суду), примери условима животне средине у којој тужиља жиљи. Међутим, независно од тога, с обзиром да је реч о пунолетном лицу, критеријум за одређивање издржавања су могућности дужника издржавања, које су правилно оцењене.

Претежни део навода тужиље у ревизији односи се на посредан или непосредан начин на чињенично стање које она сматра битним, а које по њеном мишљењу није правилно или потпуно утврђено у поступку. На тај начин указује се на погрешно или непотпуно утврђено чињенично стање, па ови наводи не могу бити основ за дозвољен ревизијски разлог у смислу члана 407. став 2. ЗПП.

Правилна је одлука о трошковима поступка, у смислу члана 207. Породичног закона у вези са члановима 153. ЗПП и члана 207. Порпдичног закона.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Гордана Комненић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић