Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као о изузетно дозвољеној у смислу одредбе члана 404. став 1. ЗПП, јер у конкретном случају не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, нити за новим тумачењем права, или разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана.

Побијаном пресудом усвојен је тужбени захтев и обавезана тужена Република Србија на исплату тужиљиног новчаног потраживања из радног односа утврђеног извршном пресудом (и досуђених трошкова поступка), чије је принудно извршење било одређено у односу на извршног дужника Здравствени центар Врање, али није било спроведено због вишегодишње блокаде рачуна извршног дужника чији је оснивач тужена и који се претежно финансира из уступљених јавних прихода. О овом праву тужиље, као и о приговору застарелости потраживања који је истакла тужена, судови су одлучили у складу са правним схватањима израженим у одлукама овог суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима тужилаца, са истим или сличним правним основом.

Разлози на којима су засноване одлуке нижестепених судова нису у супротности са тумачењем материјалног права из одредаба чл. 12. и 14. Закона о стечају у погледу ситуације када постоји трајнија неспособност плаћања правног лица – дужника према којем се стечајни поступак не спроводи и солидарне одговорности Републике Србије, као оснивача дужника (Здравствени центар Врање) који се претежно финансира из уступљених јавних прихода, пошто је њима изражен правни став да солидарна одговорност тужене државе за обавезе дужника чији је она оснивач, постоји и у случају испуњености материјално-правних услова за отварање стечајног поступка над дужником у односу на кога се стечајни поступак по закону не може спровести. И у погледу закључка о незастарелости утуженог потраживања побијаном пресудом је изражен правни став који је у складу са ставом који је овај суд изразио у својим одлукама према коме се трогодишњи рок застарелости потраживања из члана 196. Закона о раду односи на новчана потраживања запосленог према његовом послодавцу, а не и у случају какав је конкретни у коме се захтева исплата новчаног потраживања утврђеног правноснажном судском одлуком, на који се примењује одредба члана 379. став 1. Закона о облигационим односима о десетогодишњем року застарелости.

Сходно изнетом, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, па је на основу члана 404. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбама ЗПП је прописано (члан 410. став 2. тачка 5) да је ревизија недозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3), осим из члана 404. овог закона, као и да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима, ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе (члан 403. став 3).

У тужби поднетој у овој правној ствари 11.04.2025. године означена је вредност предмета спора од 10.000,00 динара, која очигледно не прелази законски „цензус“ од 40.000 евра у динарској противвредности, због чега изјављена ревизија није дозвољена.

С обзиром на изложено, Врховни суд је ревизију одбацио другим ставом изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Бранислав Босиљковић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић