У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни битне повреде из члана 374. став 1. у вези са чл. 7., 8. и 231. ЗПП, као и члана 396. истог закона. Другостепени суд је потпуно и правилно применио све одредбе процесног закона које су биле од утицаја на доношење законите и правилне пресуде, оценио жалбене наводе од значаја и навео разлоге које је узео у обзир по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља и тужени су закључили уговор о зајму и гаранцији од 20.01.2020. године, којим је утврђено да зајмодавац даје зајмопримцима износ од 63.000 евра, те зајмопримци на дан закључења овог уговора стичу право располагања примљеним новчаним средствима (члан 1.). Зајмопримци се обавезују да новац врате зајмодавцу најкасније до 11.05.2020. године, све без камате, а уколико зајмопримци закасне са испуњењем обавезе обавезују се да плате зајмодавцу домицилну камату од дана падања у доцњу - 12.05.2020. године. Зајмопримци се обавезују да ће новац вратити зајмодавцу у договреном року и за то гарантују својом покретном и непокретном имовином, која је ближе наведена у члану 4. уговора. Новац је предат зајмопримцима на дан закључења уговора у присуству свих уговорних страна и сведока обе уговорне стране. Утврђено је да се тужиља бави откупом стоке и прерадом меса, да је била у пословном односу са туженима и да је зајам уговорен у противредности купопродајне цене за 30 грла товних бикова, а да је тужиља предала туженом ВВ овај износ као новчану позајмицу због његове финансијске ситуације, с тим што је тужени требало да испоручује тужиљи два до три грла недељно, сукцесивно и да јој спорни износ врати у року од четири месеца. Тужени нису тужиљи вратили дуг, нити су јој испоручили робу.

По оцени Врховног суда, правилно је у побијаним нижестепеним пресудама примењено материјално право из члана 557, 562. и 277. ЗОО када су обавезани тужени да тужиљи врате дуг из уговора о зајму са законском затезном каматом од доспећа, будући да су парничне странке као уговорне стране закључиле уговор о зајму из којег је настала обавеза тужених као зајмопримаца да врате тужиљи износ динарске противвредности 63.000 евра у уговореном року - 11.05.2020. године који је рок за испуњење обавезе протекао, а да тужени нису тужиљи вратили дуговни износ у новцу, нити су јој испоручили робу у вредности наведеног износа, што је била њихова факултатативна обавеза по усменом договору уговорних страна.

Неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, имајући у виду да је тужиља пружила доказе из којих следи да спорна новчана позајмица представља један вид кредитирања цене робе (30 товних бикова) коју су тужени уместо враћања зајма били у обавези да јој испоруче, што по оцени ревизијског суда не мења правну природу уговора о зајму и не чини га привидним правним послом. Тужени у смислу правила о терету доказивања нису пружили доказе за супротно - да је реч о мањој позајмици (износ 6.000,00 евра са каматом која вишеструко већа од главног дуга), коју нису успели да врате, чиме би поткреписили своје тврдње да је уговор о зајму био зеленашки уговор (чл.148.ЗОО) или да је закључен као привидан правни посао (чл.66. ЗОО). У овом случају није реч о дисимулованој купопродаји, већ о зајму са усмено уговореном факултативном обавезом зајмопримаца.

Врховни суд није разматрао ревизијске наводе о погрешној оцени доказа којима се заправо указује на погрешно и непотпуно утврђено чињенично стање, јер се ревизија не може изјавити због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, а у смислу члана 407. став 2. ЗПП.

На основу члана 414. став 1. ЗПП, одлучено је као у изреци.

Председник већа – судија

Драгана Маринковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић