Побијаном другостепеном пресудом правноснажно је одлучено о захтеву тужиље за накнаду имовинске штете проузроковане повредом права на суђење у разумном року у поступку стечаја „Југобанке“ а.д, утврђеног правноснажним решењем Привредног суда у Београду Р4 Ст 730/21 од 06.04.2021. године, у висини дела њеног новчаног потраживања из радног односа са затезном каматом обрачунатом применом пропорционалне методе, које није наплаћено у стечајном поступку.

По оцени Врховног суда, наводи тужене не оправдавају потребу да се о њеној посебној ревизији одлучује ради новог тумачења права или уједначавања судске праксе.

Према одредби члана 31. став 3. Закона о заштити права на суђење у разумном року, тужена је објективно одговорна за имовинску штету изазвану повредом права на суђење у разумном року. Објективна одговорност за штету је одговорност без кривице, само на основу постојања узрочне везе између радње, односно пропуштања одговорног лица и настале штете. Сагласно закључку, усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 27.09.2019. године, Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно у стечају утврђених потраживања запослених из радног односа, која су без њихове кривице остала неизмирена у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Означени закључак заснован је на пракси Европског суда за људска права и Уставног суда, и ставовима израженим у њиховим одлукама о одговорности Републике Србије за обавезе правних лица која нису уживала институционалну и пословну независност од државе. Због тога се узрочно-последична веза између повреде права на суђење у разумном року и настале имовинске штете не утврђује када потраживање из радног односа није могло бити намирено у извршном или стечајном поступку привредног друштва са већинским друштвеним, односно државним капиталом.

У конкретном случају, стечајни дужник је у време отварања поступка стечаја била банка са већинским државним капиталом – акцијским капиталом Агенције за осигурање депозита и санацију банака. На основу одлуке Савета означене Агенције од 06.07.2001. године емитовано је 100 комада акција номиналне вредности од 1.000,00 динара по акцији, које је купила та Агенција и постала једини акционар стечајног дужника. Истог дана Савет те Агенције донео је и одлуку којом је прогласио неважећим све до тада емитоване акције стечајног дужника, на основу које су престала сва права акционара стечајног дужника. Стога, постоји објективна одговорност тужене, чак и да је тужиљино потраживање настало у време док је стечајни дужник пословао са приватним капиталом. Тужена Република Србија одговара и за ненаплаћена потраживања из радног односа настала у време када је стечајни дужник био приватизован, ако је накнадно раскинут уговор о приватизацији, а одлука Савета Агенције СРЈ за осигурање депозита од 05.07.2001. године о проглашењу неважећих свих до тада емитованих акција стечајног дужника у суштини има исти значај и исте последице као и раскид уговора о приватизацији.

Из тих разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у првом ставу изреке.

Према одредби члана 479. став 6. ЗПП, против одлуке другостепеног суда у поступку у спору мале вредности ревизија није дозвољена, због чега је на основу члана 413. тог Закона одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић